11
Ako bismo vam u igri asocijacija ponudili pojmove ''Višegrade grade, tekla Lepenica, Ibar voda, Gružanke devojke'', koliko vas bi znalo koji je zajedinički imenitelj? Naravno, sve su to hitovi narodne muzike i to je tačan odgovor, ali je još precizniji da ih je napisao jedan autor, koji je danas potpuno zaboravljen i zapostavljen.
Ove i još preko 400 pesama za koje mislimo da su odvajkada izvorne, napisao je Šumadinac Dragiša Nedović (1916-1966), rođen na današnji dan. Zaboravljenom i bez spomen obeležja u rodnom Kragujevcu, ovom nesvakidašnjem talentu dugujemo što danas nijedno veselje ne može da prođe bez nekog njegovog hita.
PROČITAJTE JOŠ
Uz pesme Dragiše Nedovića, razbijeno je na hiljade kafanskih čaša, flaša, stolova… i glava, a palo je i milion suza, svojevremeno je napisao jedan kragujevački novinar, opisujući nasleđe malo poznatog autora, koji nam je ostavio nezaboravne pesme za sva vremena.
Nedović je spevao „U lijepom starom gradu Višegradu“, napisao „Siromah sam, druže, nigde nikog nemam“, “Jutros mi je ruža procvetala“, “Jesen dođe, ja se ne oženih“, “Harmoniko moja suzom nakvašena“, “Karanfil se na put sprema“… On je dao život notama „Obraše se vinogradi“, po kojima se Šumadija prepoznaje svuda u svetu… On je dao vetar u jedra dalmatinskoj „pismi“ za sva vremena „Kad si bila mala Mare“… Zaustavio je “Ibar vodu“, a posvetio je pesmu i lepim gružanskim devojkama. Njegova je i nezvanična himna Kragujevca “Tekla reka Lepenica“, napisao je „Ajd’ idemo Rado“, “Stade se cvijeće rosom kititi“, a imao je sluha i za bosanke sevdalinke, pa su iz njegovog pera izašle neke od najlepših pesama poput “Prođoh Bosnom kroz gradove“.
Talentovani tekstopisac i samouki muzičar Dragiša Nedović, rođen je u Kragujevcu 1916. godine u siromašnoj i višečlanoj porodici, a kada mu je bilo samo 16 godina zaputio se po nekadašnjoj velikoj Jugoslaviji, kako bi “narod čuo njegovu pesmu“, beleži u svojim knjigama univerzitetski profesor i muzičar Dragan Bataveljić, koji se skoro tri decenije bavi proučavanjem Nedovićeve muzičke zaostavštine.
Do sada je napisao tri knjige o ovom nesvakidašnjem talentovanom tekstopiscu, koji je, kako se veruje, napisao preko 800 pesama, koje danas svojataju narodi u Srbiji, Bosni i Hrvatskoj kao svoje izvorne pesme.
Išao je Dragiša od grada do grada po staroj Jugoslaviji, od kafane do kafane, voleo i patio i na kraju svaku svoju patnju opevao u pesmama. Stihove, koji su izvirali iz njega, zapisivao je u trenutku na papirićima, kovertama, salvetama, kartonima… samo da ne pobegne misao, a kasnije ih je dorađivao, prepisivao i pevao uz muziku.
Od imovine koju je nosio sa sobom imao je samo jednu “skršenu gitaru“, koju je opisao i u pesmi (“Siromah sam druže, nigde nikog nemam, samo jednu staru, skršenu gitaru..) za koju kažu da je njegovo autobiografsko delo, a u Višegradu se zaljubio u jednu Kiku, kojoj je posvetio pesmu “U lijepom starom gradu Višegradu“.
Put ga je dalje nosio ka Dalmaciji, gde je napisao “Kad si bila mala Mare“, „Oj, lipa ti neznanko“, „O brodiću beli“, „Pozdravi mi Split“, “Neću više proći kraj Kaštela“, kao i „Na Rabu su devojke rumene“, za koje Dalmatinci i danas ne mogu da veruju da ih je napisao jedan Šumadinac, beleži Bataveljić u svojim knjigama.
Ovaj talentovani tekstopisac, lako se prilagođavao podneblju gde je boravio, pa je pisao šumadijske “dvojke“, bosanske sevdalike, dalmatinske pesme, šlagere, romanse, a svaka je “čista poezija“, kaže za naš portal autor knjiga o Dragiši Nedoviću.
Opisivao je Dragiša reke, običaje, devojke, gradove, pa su iza njega ostale pesme, “Na Moravi vodenica stara“, „Jesi l’ čuo mili rode“, „Beograde, grade na Dunavu“, „Opiću se, davno nisam pio“, „Lepo ti je biti čobanica“, „Kosio sam seno, dole kraj Morave“, „Zasviraj mi, stara frulo“, „Tanko, tanko, Tankosava“, „Ništa lepše od naše seljanke“, „Čija je ono ružica“, kao i romanse “Ja volim oči jedne žene“ i “Sunce će moje suze da osuši“.
Bataveljić dodaje da su se mnogi savremenici Dragiše Nedovića, (ali i današnji autori) kitili njegovim stihovima, “potkradali ga i potpisivali ih kao svoje“, te da je umro u siromaštvu i bez zasluženog priznanja. Ocenjuje i da bi Nedović, da kojim slučajem živi u današnjim vremenima , zahvaljujući svom velikom talentu, “ sada bio bogat čovek“.
Izbegao streljanje u Šumaricama
Dragiša se sa svojih putešestvija po nekadašanjoj Jugoslaviji u rodni Kragujevac vratio taman pred Drugi svetski rat, gde ga je zadesila sudbina svojih sugrađana koji su odvedeni u Šumarice na streljanje. Kada je izveden pred streljački stroj, spletom srećnih okolnosti prepoznali su ga i poštedeli mu život. Međutim, nije postao slobodan čovek, već je upućen u nemački zarobljenički logor u Dormagenu, gde je proveo četiri godine, odakle se vratio sa upalom pluća i tuberkulozom.
Tada je napisao i pesmu “Pluća su mi bolna“, koja je u posleratnoj Jugoslaviji bila zabranjena, navodno, zbog velikog broja samoubistava među obolelima.
Nedović je ozdravio od “bolnih pluća“, ali je preminuo 1966. u 50. godini od srčanog udara.
U Kragujevcu i Višegradu će dobiti spomenik
Hroničar i istraživač Nedovićeve zaostavštine, profesor Dragan Bataveljić za Nova.rs kaže da je Udruženje estradnih umetnika “Kragujevac koncert“ pre više godina gradskim vlastima podnelo inicijativu da se u Kragujevcu napravi spomenik Dragiši Nedoviću. Objašnjava da mu je pre dve godine javljeno da je “inicijativa prošla Gradsko veće“, ali da je posle toga “sve stalo“.
“Traženo nam je da predložimo tri lokacije za spomenik i mi smo ih predložili. Ja bih najviše voleo da bude na platou kod hotela “Zelengora“, jer je tu u blizini stara kafana u kojoj je Dragiša često pevao i svirao“ rekao je Bataveljić, uz očekivanja da će se Grad u dogledno vreme odužiti ovom velikom stvaraocu.
On je istakao i da je u kontaktu sa “ljudima iz Višegrada“, koji su već odmakli u pripremama za podizanje spomenika na Bikavcu, brdu odakle je, kako kaže, Dragiša “posmatrao Drinu i patio za devojkom Kikom“.
Bonus video
Isak i Valentina: Pesme pravimo po našoj etiketi
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
