Nada Blam za Nova.rs: Smrt mog brata Miše me je prepolovila

Nada Blam rođena je u staroj dorćolskoj jevrejskoj porodici od oca Rafaela, muzičara i profesora na Muzičkoj akademiji i majke glumice Živane - Žane Glavonić. Njen brat bio je legendarni kompozitor i džez muzičar Miša Blam.Nada je sada za Nova.rs govorila o svemu što je propustila zbog pozorišta, ali istakla da će na daskama koje život znače, ostati do poslednjeg dana svog života. Glumica je, između ostalog pričala i o trenutnoj situaciji sa drugim talasom koronavirusa, razvodu od supruga, svojoj ćerki Sari, kao i o najbolnijoj temi - smrt brata Miše Blam, koji je bio jedan od najvećih domaćih džez muzičara svih vremena.Čime ste okupirani ovih dana? Šta vas trenutno najviše ispunjava?- Svaki dan sam na dunavkom keju sa mojom unukom, tako da sam jako umorna, jer ipak idem u korak sa nekim ko ima devet godina. Drugo, snimam, imam mnogo zakazanih predstava, ali naravno, niko od nas ne zna da li će se one odigrati ili ne. Još uvek se ništa ne zna.Da li vas plaši drugi talas koronavirusa? Kako gledate na ovu čitavu situaciju?- Nažalost strah je manji. Sve je najstrašnije kada je prvi put. Dakle, sada ovaj povratak korone, iako bi trebalo da vrlo zastraši, nema taj efekat zato što nije nešto novo. I to nije dobro, ali tako je kako je. Trebalo bi da se više plašimo, a mi smo se opustili. Ali i strah ima svoj kraj.Rođeni ste i odrasli na Dorćolu, da li vam je u seriji "Selo gori, a baba se češlja" bilo teško da iznesete zapadno - moravski naglasak?- Da, ali dosta smo vežbali. Pomagali su nam, kako naši saradnici i reditelj, tako i meštani koji su bili okolo. Svi smo učili, i savladali smo. Mada mi koji smo pozorišni glumci, savladavali smo mnogo teže jezike na ovim područjima, to je na primer sterijin jezik.U ovoj seriji ste imali ulogu seoske tračare, a kako se u privatnom životu nosite sa gradskim pričama i ogovaranjima? Da li vas je nekad zanimalo šta će ko da kaže?- Ne može čovek da živi, a da ne pomisli šta će svet na to reći. Mi ne živimo sami, ja nisam Robinzon Kruso. Dakle, često pomislim na to i mislim da je to ljudska osobina. To je osobina svih pristojnih ljudi. Ali ako nešto baš ne mogu da ispravim, onda kažem: "E, baš me briga."Godinama ste angažovani u pozorištu, da li se kajete što vas zbog pozorišta nije bilo više na platnu ili što niste snimali više za Tv?- Ranije mi nismo mogli da odsustvujemo iz pozorišta, to je tačno. Nismo mogli da uzmemo slobodno i da odemo na teren, dva, tri meseca i da snimamo filmove. Ja tačno znam koje sam filmove propustila zato što sam imala mnogo predstava na repertoaru i probama. Sada mi je malo žao što sam te kultne filmove propustila zbog pozorišta. Međutim, može se reći da je za profesionalnog glumca pozorište najveći izazov.Od pre par godina ste zvanično u penziji, ali i nakon toga ste radili. Da li smatrate da glumac zaista može da se oprosti od glume i da se penzioniše, ili mu je u krvi da igra sve dok je fizički u stanju?- Malo nas je u ovoj profesiji izdržalo 40 i više godina. Mnogi su pobegli iz glume, rekla bih. Ali mi koji smo izdržali, mi ćemo do smrti igrati i to je naš identitet. U svim serijama, filmovima imate likove naših godina, to mora neko da odigra. Jako je ružno kada se neko mlad maskira u stariju osobu, to se vidi. Uvek ima posla i dobro je da je tako.Uvek ste nasmejani, raspoloženi za šalu, kako vam to polazi za rukom?- Meni je stvarno dosta toga smešno, ali naravno da privatno umem da se jako uozbiljim. Umem da budem jako ljuta, ali nikada nisam mnogo tužna, jer nemam vremena za to. Ako imam neki problem, gledam kako da ga rešim, jer tuga ne može ništa da reši. I otuda osmeh.Kako se nosite sa starenjem?- Ja se uvek iznenadim kad shvatim koliko imam godina, jer se uopšte tako ne osećam. Ne krijem godine, radujem se svojim godinama, ali nemam svest o tome. Starost je zapravo vaš duh. Mnogo se duržim sa mladim ljudima, radim sa mladima, mislim kao mladi. Potpuno sam fascinirana uvek novim generacijama. I lako se i lepo s njima družim, i kao pedagog i kao koleginica. Uopšte nemam osećaj da imam toliko godina.Kako ste uspevali da izbalansirate majčinstvo i posao?- Teško, veoma, jer je gluma profesija kod koje nemate radno vreme. Državna pomagala vam u tome ne pomažu. Ne postoji nijedan vrtić koji radi noću, kad imaš predstave. Roditelji su mi umrli, a dete mi je bilo malo. Ni sama ne znam uz pomoć kojh trikova sam podigla dete. Znam da nemam samo ja taj problem, nego većina mojih koleginica. Osim toga, moraš da si uvek lepo raspoložen, a kad imaš decu onda tu ima i problema tokom odrastanja. Nije to lako spojivo. Imaću još unučića.Da li kroz unuku nadoknađujete sve ono što ste propustili sa ćerkom?- Da. Pokušavam da popravim ono gde sam pogrešila. Svaki roditelj je pravio greške, a uvek se trudimo da ne ponovimo greške naših roditelja, ali zato uvek napravimo neke druge.Kakav odnos imate sa ćerkom Sarom?- Sada smo bliske, jer smo i bliže godinama. Sve što je starija, sve smo bliže. Ali tokom njenog odrastanja nismo baš mogle biti neke drugarice. Postojao je odnos majka - ćerka. Jedan komplikovan odnos. Ne znam da li je komplikovanije kada imate dete istog pola, ili različitog pola. S obzirom na to da sam ja bila razvedena, to nije bilo uvek tako veselo, ali dobro se završilo. Meni je moja ćerka sada sve bliža i bliža.Da li vas ona savetuje kada je odevanje u pitanju, s obziromna to da je profesionalni kostimograf?- Mnogo mi pomaže. Ja sam bila poznata po neadekvatnom oblačenju. Onda mi je ona rekla gde grešim. To sam primetila još dok je bila tinejdžerka, jer je uzimala moje stvari. Onda sam ja razmišljala kako je moguće da tinejdžerka i jedna žena koja je pred pedesetom, oblače iste stvari? Videla sam da neka od nas dve greši, a to sam bila ja. Kasnije kada je ona postala profesionalni kostimograf, ukazala mi je na te greške, tako da sada imam pohvale da se bolje oblačim. Volim modu, to malo govori i o ličnosti. Mislim da danas čovek može jeftino, a moderno da se obuče.Devedesetih ste držali diskoteku "Nana", da li bi ste se danas usudili da se bavite ugostiteljstvom?- I tada, i sada mislim isto - to je jedan od najtežih poslova. To je bila igra slučaja, ali nikada to ne bih radila, koliko god da je para u igri. To je jedan komplikovan posao za koji se ja nisam školovala. Ja znam to da radim, ali bolje se osećam u glumi. Naučila sam, to se može naučiti, a gluma teže.S obzrom da ste se razveli, da li ste od onih žena koje se odluče na razvod čim vide da tu ne ide ili ste od onih koji sve učine da spasu brak iako tu više nema ljubavi?- Sada znam u ovim godinama da nisam bila tolerantna. I mislim da nisam nikako drugačije da uradim, jer kada sam videla da nema više ljubavi, one kakvu sam ja želela, ja sam okretala leđa. Mislim da bih uvek učinila isto. Nisam naučena da živim zbog nekih drugih razloga, osim emocionalnih.Da li ste nakon razvoda izgubili veru u brak i ljubav?- Nipošto. Nije razvod kraj života, razvodom život tek počinje. Počinješ novi život. Razvod nije smrtna presuda, naprotiv. To jeste stres. Najveći stres je smrt u porodici i razvod i treće mesto zauzima selidba, pa gradnja kuće. Stres je veliki, ali on prođe.Kakav ste odnos imali vi i sa bratom Mišom. Koliko ste bili bliski?- To je gubitak koji me je potpuno prepolovio. Apsolutno. Miša je jedina osoba na ovom svetu koja je deo mog života od samog rođenja. Brat je neko ko te prati od rođenja. Ja više nemam nikoga da sa njim da pričam o mami i tati i o svom detinjstvu. Bila sam veoma bliska sa bratom, imali smo fantastične odnose i saradnju. Nažalost, to je nenadoknadiv gubitak i ta tuga ne može da prođe.Čega se danas najčešće setite kada vam neko spomene njega?- Družim se sa Mišinim drugarima, održavam ta prijateljstva. Uvek se sećamo Mišine nepopustljivosti kada je muzika u pitanju. Kada sam ja imala pevačke trenutke, kako je bio strog i nepopustljiv toliko, da smo se na kraju uvek smejali kako drugim muzičarima ili pevačima dozvoljava da pogreše, a sestri nikad. Visok kriterijum za sestru, to je bilo veoma teško podneti. Uvek pričamo o tim dogodovštinama. Pričam često o tom našem odrastanju. On nam svima mnogo nedostaje i kao muzičar i kao čovek. Zaista je bio izuzetan.Da li vam je godinama teže, ili vreme leči tugu?- Tugu pomalo izleči vreme. Navikneš se da njega više nema, ali ne može tu mnogo da se pomogne. Uspomene se gomilajuju, i stalno pričamo o Miši. Spominjemo ga. Sada je dobio svoju ulicu u Nišu. Bio je veliki umetnik zaista. Mislim da sve što je ostavio iza sebe to ostaje. Nije to sa godinama lakše, možda se samo naviknete da ga više nikada nećete sresti.