Milica Dabović: Pomišljala sam da sebi oduzmem život

Showbiz 19. jul. 202020:01 > 21:01
Podeli:
Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

"Kroz moj život, milion puta, gde god da sam, u kojoj god državi, u bilo kojem gradu, pomišljala sam kako da se ubijem, pa ako ostanem živa, kako ću ako ostanem invalid, znaš ono, kad imamo teške periode i razmišljamo na svakakve stvari, ali sa razlogom živiš. Bog ti je dao tu titulu, moja titula je bila i ja se nosim sa njom i nikad ne mogu da vidim sebe kao nekoga ko je poražen", rekla je nekadašnja uspešna košarkašica, Milica Dabović, u iskrenom razgovoru za portal Nova.rs.

Košarkašica Milica Dabović nedavno je dospela u žižu interesovanja kada je pokrenula prodaju svoje garderobe na Instagramu, i tada priznala da je zbog trenutne situacije sa koronavirusom u teškoj finansijskoj situaciji. Budući da nije poslovno angažovana, odlučila je da napravi dodatni izvor prihoda, kako bi svom sinu Stefanu obezbedila sve što mu je potrebno.

Tom prilikom naišla je na ogromnu podršku žena, što joj je dalo dodatnu motivaciju da sa svojom pričom izađe u javnost i progovori o svemu što joj se izdešavalo prethodnih godina. Milica je tako priznala da je opljačkana od strane oca svog deteta, ali i da se veoma kaje zbog svojih životnih izbora. Sada je u razgovoru za Nova.rs govorila teškom periodu kroz koji je prošla, o odabirima koje smatra pogrešnima, a prisetila se i detinjstva.

PROČITAJTE JOŠ

Pevačica Aleksandra Prijović ti je nedavno pružila podršku, kada je prodaja tvoje garderobe u pitanju. Da li ti je još neka javna ličnost uputila podršku? 

– Nije bilo zainteresovanih. Bili su moji prijatelji uz mene, što je najvažnije. Uvek su imali reči hvale i podrške za mene. Ljudi su me prihvatili po prvi put, nisu me kritikovali, nego me nazivaju lavicom. Ja sam odavno bila lavica, ali nisam imala način da to dokažem. Opet, oni ni ne znaju moju sudbinu. Ne plačem nad njom. Svi misle da kad pričam o svom životu, da sažaljevam sebe. To pričam jer želim da pomognem drugim devojkama, pošto mi se stalno javljaju puno njih koje su tako isto prošle, ali nikad nisu izašle u javnost i da kažu to, jer nisu dovoljno poznate da bi neko reagovao na to.

Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Koliko ti je bilo teško kada si ostala sama sa detetom, i opljačkana od strane njegovog oca? I koliko je bilo teško da kreneš dalje?  

– Najviše su mi pomogli prijatelji i porodica koji su stali uz mene. Oni su svi bili svesni cele situacije. Ja sam zatrudnela relativno brzo, želela sam dete, i dobila sam ga. On je nestao jednostavno, ali kad god se pojavljivao i molio da bude otac, davala sam mu šansu. Mislila sam da on stvarno može biti otac i davala interjvue da ga volim, i da želim porodicu s njim, ali on je odlazio sve gori i gori. Svaki put kada je dolazio u kuću nešto je pokrao. Na kraju, vrhunac je bio kada je ukrao Stefanova kolica i prodao ih. Ta kolica sam dobila od drugarice, i bila su dosta skupa, i on je uspeo i to da odnese i nikad se više ne vrati. Što bi Goca Tržan rekla: „Meni zlatna medalja za izbor muškaraca“, a ja kažem: „Goco, ja sam olimpijska zlatna. Tako da si ti nula, šta sam ja u izboru muškaraca.“

Da li si ponekad ljuta na sebe, kada je reč o ocu tvog deteta? Smatraš li da si bila previše naivna?

– Mnogo sam verovala pogrešnim osobama. Ne da sam ljuta na sebe, nego ne znam da li ću ikada sebi moći da oprostim. Sve i svima u životu oprostim, ali ne znam da li ću ovo ikada oprostiti. Zato što to nije bila moja želja. Najviše sam želela na svetu da pronađem divnog oca svom detetu, i da živimo kao u bajci, srećni do kraja života. Ovo je moj životni poraz. Jednostavno preko nekih stvari neću moći da pređem. Evo i sada kada pišem knjigu, jecam, plačem, ridam, i ne mogu da dođem sebi. Sve sam prošla, ali se zaustavim kod ovoga, besna sam. Shvatiš da je najbolje da moje dete nikada ne sazna ko mu je otac, da misli da nema oca, nego da zna da ima oca bolesnika kao što je on. Ne mogu sebi oprostiti što sam naivna, mogu reći i da sam glupa. Previše sam verovala, to je bila moja najveća bolest. Sada to tako gledam, i to što toliko verujem ljudima, to je bolest. Shvatila sam da nisam imala dobre izbore muškaraca, ali Stefanov otac me je dokosurio totalno. I ono što sam zaradila malo para, stala na noge, da imam i tokom trudnoće i posle, to je on sve odneo.

Foto: _E-Stock

Spomenula si knjigu, kada treba da izađe tvoja autobografija? 

– Kada budete pročitali knjigu, to će biti šokantno za sve. Volela bih da izađe u oktobru, videćemo zbog sajma knjiga. Sada i stariji ljudi jedva čekaju da se ta knjiga napiše.

Čini se da žene nekako najviše čekaju knjigu, s obzirom da dobijaš veliku podršku od njih putem društvenih mreža? 

– Tako je, baš sam oduševljena zbog toga. Žene su mi dale takvu podršku. Samim tim i što su kupovale stvari, dale su mi vetar u leđa. Kada sam mislila da nema dalje, da sam došla do toga da nemam za hleb, ali Bože moj, treba izaći javno i prodavati stvari. Svi su me odmah pomnožili sa nulom, a one su me toliko pogurale napred, da ni sama ne mogu da verujem koliko su mi snage dale da izađem sa istinom u javnost.

Možda su mnoge pronašle utehu kroz tvoju priču i dala si im primer kako čovek može da ostane pozitivan nakon teških životnih trenutaka. Da li misliš da je tako? 

-Žene su prepoznale moju iskrenost i snagu, jer ja nikada nisam odustajala. Imala sam milion razloga da odustanem, ali nikada nisam. Kroz moj život, milion puta, gde god da sam, u kojoj god državi, u bilo kojem gradu, razmišljala sam kako da se ubijem, pa ako ostanem živa, kako ću ako ostanem invalid, znaš ono, kad imamo teške periode i razmišljamo na svakakve stvari, ali sa razlogom živiš. Bog ti je dao tu titulu, moja titula je bila i ja se nosim sa njom i nikad ne mogu da vidim sebe kao nekoga ko je poražen. Uvek ću biti pobednik i večito ću držati taj nivo dostojanstva, nikada neću pognuti glavu dole i stideti se. Niko ne može da uperi prst u mene. Ja sam srećna žena, za moje veze se zna, danas je to privilegija. Imam 38 punih godina i još uvek odem u krevet i zaspim kao top i nemam na leđima niti dugove, niti nerešene slučajeve, niti da sam nekog prevarila, da sam nešto ukrala. I to je najbitnije. Novca će biti, nije mi prvi put da ostanem bez njega. Ostajala sam milion puta bez njega i zarađivala milion puta.

Mlica Dabović Foto:Nemanja Jovanović/Nova.rs

Rekla si da si pomišljala da sebi oduzmeš život, šta ti je davalo snagu u tim trenucima kada si pomišljala na najgore? 

– Svaki put sam sebi daješ snagu, ne zavisiš ni od koga. Kuče mi je dosta pomoglo. Kad dođem kući tako sva tužna, lošeg raspoloženja, pod pritiskom, onda kad vidim Mrvicu koja laje, maše repićem, od kilogram i po kuče, ona mi je često davala snagu. Takođe, borba za život, za opstanak, za dokazivanjem da će dobro ipak pobediti. Sam sebi si najbolji gazda. Ja to nisam shvatala do sada, ali sam uvek verovala da ja imam snage i da to jednostavno treba da mi se desi, a da ja nastavim dalje. Takva sam.

Šta te vezuje za detinjstvo? Jednom prilikom si rekla da ti je ono ostalo u lepom sećanju, za razliku od tvoje sestre Jelice Dabović? 

– Jeca je ispričala sve ono što nije valjalo. Moja sestra i ja jesmo izvukle najdeblji kraj, ali kasnije kad sam ja odrasla, otac nije imao ni razloga da tuče ni Anu, ni Mića. Promenio se. Iako govore: „Vuk dlaku menja, ali ćud nikad“. Ali to je naš otac, ja sam pokušavala i Jelici to da objasnim. Naša mama je prehranila milion dece, moj otac je prodavao sve iz kuće da bi nas prehranio, da bismo mi imali šta da jedemo. Mi smo uvek imali jednu svinju, tele u zamrzivaču i nikada nismo bili gladni. To što sam ja sa 12 godina nosila tri broja veće patike, to nije za ponos, ali zato danas znam da cenim, a druga deca ne znaju da cene roditelje koji im kupuju patike od 200 evra. Na to se meni plače, to će biti i u knjizi. Iako sam ja prolazila kroz teško detinjstvo, roditelji su me naučili da volim, da budem dobra, da dajem, da nikada ne budem pohlepna, da ne mrzim. Nikada u životu nikada nisam nikoga mrzela, jedino sada sebe zbog svoje greške. Sećam se lepog detinjstva, basketa, treninga, špage i gimnastike, kako sam ispred kuće skakala, plaže… Ima puno detalja koje ću opisati u knjizi. Neke stvari zaista su mi urezane u glavi. Moje detinjstvo je samo moje i stvorilo je dobrog čoveka od mene, a to je danas najveće bogatstvo.

U kakvim si danas odnosima sa Jelicom?

– Super smo, ona je moja sestra, ja nju volim i podržavam, ali nisam se slagala sa njom. Svi pričaju kako sam je kritikovala, a ja je uopšte nisam kritikovala, samo sam iznela svoje mišljenje. Samo ja znam kako je, jer sam gore prošla od nje, ali nikada nisam pisala o tome, ni pričala. Znam šta je i ona prošla, ali nije bilo ni pravo vreme ni trenutak. Nisam mogla da podržim to što je rekla za mamu. Naša majka je najveći heroj koji postoji, ne samo za mene, nego za mnoge ljude. Ona je duša od čoveka. Rekla sam joj da mi je žao što o mami priča i piše, jer nema nikakve veze. Jelici niko nije kriv zbog njenih izbora, kao ni meni što nije niko kriv. Možda je detinjstvo uticalo, ali mi kao ličnosti smo birale pogrešne izbore. Ja na to gledam tako.

Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Što se tiče karijere, koji su tvoji planovi za dalje?

-Najviše bih volela da odigram u Tirani do penzije. Od septembra treba da krenem da igram za njih. Ako Bog da, pošto su me žene podržale, volela bih da skupim malo para i da pokrenem neku svoju liniju trenerki, koje bi bile pristupačnih cena. Volela bih da kamp opet oživi ove godine, ali zbog situcije teško. Sledeće godine radiću na tome da se kamp ponovo vrati, da bude kao što je bio, da deca imaju gde da dođu, da uživaju, da se družimo i učimo. Sve ostalo otom potom.

Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama InstagramFejsbuk i Tviter.

Komentari

Vaš komentar