O njenim humanitarnim podvizima priča cela Srbija: Lepa influenserka ima samo 23 godine, studira dva fakulteta, prošla je kroz pakao, a danas pomaže drugima

Tamaru na Instagramu prati više od 350 hiljada ljudi, a prvi humanitarni podvig imala je sa samo 16 godina, kada je pomogla jednoj devojčici.

„Devojčica je živela u strašnim uslovima, izolovana od sveta, odmah sam znala kako joj je, jer odlično znam kako je biti odbačen.“

Malo je poznato da je Tamara srpska reprezentativka u karateu, nosilac crnog pojasa i studentkinja Ekonomskog fakulteta u Nišu i Pravnog u Kosovskoj Mitrovici.

Fondaciju je osnovala 2022. godine, nakon nekoliko godina aktivnog humanitarnog rada, te je time uspela da sve podigne na viši nivo i obezbedi veća sredstva. Do sada je imala više od 250 uspešnih akcija, a najčešće pomaže starima u zabačenim delovima planina, koji uglavnom žive sami u nehumanim uslovima, kao i bolesnima, samohranim roditeljima, ugroženoj deci...

Nakon što im pomogne, Tamara se redovno vraća i obilazi sve korisnike fondacije, a neretko ih odvede u grad, šoping, na ručak...

„Mnogo radim i mnogo se trudim, imala sam i trenutaka kada sam padala od umora, ali nikad nisam odustala. Ponosna sam što su me ljudi širom Srbije i van granica podržali i poklonili mi ogromno poverenje. Naravno da ima i prepreka, mesto u kome sam rođena je mala sredina, mentalitet ljudi je takav da ne trpe tuđi uspeh, samo bi da gaze i unište nečiji trud“, izjavljuje ona za Zadovoljnu.

Ona je nedavno objavila i knjigu "Slušaj svoje srce" u kojoj je govorila o svojim akcijama, motivima, usponima i padovima.

Inače, Tamara je vrlo mlada prošla kroz zdravstvene probleme i naporne oporavke.

Rođena je sa polidaktilijom, odnosno većim brojem prstiju, zbog čega je često bila meta odbacivanja i ruganja. Sa 11 godina odlučila je da se operiše, ali su rane ostale.

„Moje detinjstvo je bilo zaista teško upravo zbog anomalije koja je bila i te kako vidljiva. Najteže su mi padali čudni pogledi i ogovaranja od strane vršnjaka, ali još veću neprijatnost su izazivali stariji koji su poprilično otvoreno komentarisali moje stanje, ne mareći za to kako se ja osećam. Od svega najteže je bilo otići na trening ili takmičenje, morate da se izujete i to se odmah primeti, gotovo svaki put sudije su gledale moje prste umesto moje veštine“, objašnjava ona.

„Odlučila sam da se operišem u momentu kada mi je bilo najteže. Nakon operacije i oporavka sve je bilo mnogo lakše, nisam morala da nosim papuče i krijem svoje prste, ipak, ostali su ožiljci, ali oni emocionalni, koji će verujem ostati do kraja života.“