0
Urednik i voditelj Dnevnika na televiziji Nova Radovan Seratlić u ekskluzivnom intervjuu za božićni trobroj novina Nova i portal Nova.rs govori o protekloj godini koja je bila naporna, ali prelomna – i za njega lično i za društvo u kojem radi. Od poverenja koje je Dnevnik Nove stekao kod gledalaca, preko studentskih protesta i nezaboravne vožnje bicikla do Strazbura, do svakodnevnih pritisaka, napada na novinare i borbe za elementarnu istinu u javnom prostoru, Seratlić otvoreno govori o odgovornosti novinarstva danas. U razgovoru se osvrće i na rodni Vrbas, lične načine borbe sa stresom, sećanja na detinjstvo i praznike, ali govori i o željama za 2026. godinu.
Rekao bih da je za tebe ova godina drugačija nego sve prethodne – prvenstveno jer si stekao ogromno poverenje i poštovanje gledalaca. Kako se tebi čini 2025. godina?
Naporna, ali prelomna. Godina u kojoj je rečeno: to je to. Sada samo sve treba ozvaničiti, a to „samo“ možemo pričekati i duže od cele 2026. Redakcija Dnevnika uživa poverenje gledalaca otkad postoji, emituje se u najnezgodnijem terminu, u 19.30 kada ide dnevnik RTS-a. 2025. je pokazala da javni servis gledalaca može biti i kablovska televizija, jer tu ulogu ne obavlja ona koju svi imaju na daljinskom i koju svi plaćamo. Lepo je, ali pre svega odgovorno kada gledaoci znaju autore tv priloga po imenu i prezimenu, kada ono što izgovorimo svojataju kao svoju misao koju su nosili tokom celog dana, a čuli je uobličenu i preciziranu tek uveče, kada su upalili tv i informativnu emisiju kojoj veruju.
PROČITAJTE JOŠ:
Studentski protesti obeležili su godinu za nama, a kao poseban trenutak izdvojio bih vožnju bicikla do Strazbura u kojoj si i ti učestvovao. Možeš li mi ispričati nešto više o tome? Da li je tvoja ideja bila da ideš sa njima? Kako izgleda uključenje uživo u program dok voziš bicikl – gde je snimatelj u tom trenutku?
Činjenica da smo studente pratili na toj turi nastala je kao rezultat prvobitne pomisli kada sam video objavu da planiraju put: Kako bi bilo dobro da ih pratimo u svaki kilometar, mogao bih da vozim i da se javljam u program – to mi je prvo palo na pamet i to sam kroz nekoliko sati predložio urednicima Nove i N1. Bilo je tu malo i podsvesne lukavosti, zahvaljujući Turi dobio sam dve nedelje najlepšeg putovanja bez dana iskorišćenog odmora, štaviše svaki dan bio je itekako radan. Niko nije mogao da sluti u kojoj meri će se Tura pratiti, ona je došla u vreme opšte letargije i utučenosti posle 15. marta i zvučnog topa.
Tehnički uslovi su bili daleko od idealnih, ali mislim da su upravo ti trenuci bili najiskreniji, bez filtera, bez scenografije. Miloš i Ilija su dva čoveka zahvaljujući kojima sam na bajsu doslovno mogao da plešem, krećem se iz jedne grupe u drugu, javljam se u program i sa uzbrdice i sa nizbrdice, u punoj brzini ili s
pauze… Televizisjki biznis nas uverava kako su tv lica noseći stubovi programa, prebacuju se s jedne televizije na drugu uz ogromne pare, stvara se utisak kao da je reč o transferima fudbalera i degutantno je. Noseći stub ove avanture i našeg izveštavanja su snimatelj Miloš i asistent Ilija. Jedan od njih pažljivo je gledao unapred, drugi unazad 14 dana da bih ja mogao da gledam u kameru.
Taj put do Strazbura me je podsetio i zašto se uopšte bavim ovim poslom – da budem svedok, a ne komentator sa distance.
Da li postoji anegdota koju ćeš pamtiti sa tog putovanja?
Bilo je interesantno druge noći, u mestu Dunajuvaroš. Večera je bila važan momenat, jer smo tek uveče stizali da jedemo nešto konkretno, što nisu proteinske čokoladice i banane. Bili smo smešteni 50-ak kilometara dalje od studenata, jer je reč o malim mađarskim varošicama na Dunavu. Posle duge potrage i raspitivanja, shvatili smo da ćemo u krevet leći gladni jer nijedna prodavnica ili restoran ne rade. Sećam se da sam se probudio u 5, od gladi, umora i adrenalina. Do kraja Ture gladovanje nije bilo problem, ali san jeste. Svakog jutra budio sam se 3-4 sata pre alarma, nisu pomagali ni suplementi poput melatonina. Ne znam da li je od uzbuđenja ili od odgovornosti ili je i telo poslušalo ono što su studenti svako malo uzvikivali:
„Niko nije umoran“.
Kako si se osećao na tom putu i da li si bio svestan da zajedno sa mnoštvom studenata menjaš sliku svoje države?
Na tom putu sam se osećao pre svega kao čovek, tek onda kao novinar. Bilo je umora, sumnje, trenutaka kada se pitaš da li ići dalje, ali je sve to bilo mnogo manje važno od energije koju su studenti nosili sa sobom. Njihova upornost te nekako gura dalje, čak i kada fizički misliš da nemaš više snage. Tek kasnije, kada vidiš reakcije ljudi spolja, shvatiš koliko je taj put bio važan zato što se drugačija Srbija videla bez ikakvog marketinga – kroz umor, tišinu, solidarnost i istrajnost. Ako se slika zemlje menja, onda se ona menja upravo tako – nenametljivo, bez velikih reči, kroz konkretne postupke običnih, ali odlučnih, ljudi. A moja uloga u svemu tome bila je vrlo jednostavna – da budem prisutan i da to prenesem onako kako jeste, bez ulepšavanja.
Sve vreme tokom vožnje bicikla do Strazbura režimski mediji su izveštavali o tome da vi lažirate vožnju bicikla, pominjali su da vas prevoze u kombiju i da je sve deo „obojene revolucije“. Da li te je u nekom trenutku to dotaklo kao čoveka? Šta si se zapitao u tim trenucima i da li si tada dobio još veću snagu da nastaviš sa vožnjom ili možda pad motivacije?
To me nije zanimalo, nije bilo vremena za analizu ni ozbiljnijih stvari, a kamoli budalaština. Studenti koji su držali korman u rukama nisu imali vremena da drže mobilni, skroluju i bave se razmatranjem izmišljotina režima i njihovih medijskih pomoćnika. Fokus je bio veoma važan, jer ako ga jedan izgubi i padne s bajsa, rizikuje da na sebe strovali celu kolonu. Od studenata i to treba učiti: Ko je to rekao? Vozim po ceo dan i stvarno me ne zanima – to je čuveni odgovor Viktora s ETF-a na pitanje o komentarima vlasti. Hajde da i van Ture pakosti i podvale tretiramo tako: ne zanima me. Najbolji dokaz da su studenti prevrteli svaki od 1471 kilometra bili su i naši izveštaji na svakih pola sata ili sat tokom celog dana.
Takva iskustva na terenu su još jedan pokazatelj koliko režim pokušava da utiče na narativ u medijima. Kako otvorena težnja vlasti da marginalizuje kritičko izveštavanje utiče na tvoj rad i rad tvojih kolega?
Situacija je jasna i zabrinjavajuća. Težnja vlasti da kontroliše narativ je očigledna i to se ne dešava u tišini, nego vrlo otvoreno, kroz pritiske, diskreditacije, stalnu medijsku hajku… Za nas koji se bavimo novinarstvom to znači konstantno balansiranje između profesionalne odgovornosti i pritisaka spolja. Ne smeš da popustiš, ali znaš da svaka odluka ima posledice, da svaka kritička priča može izazvati reakciju. Upravo zato je ključno da ostaneš pribran, transparentan i veran činjenicama, jer ako se popusti – gubi se ono malo prostora za istinu koji je još ostao. Osnovni novinarski zadatak je da građanima pružiš informacije koje su istinite, da pokažeš šta se zaista dešava, bez cenzure. Iako je pritisak ogroman, upravo u takvim okolnostima kritičko izveštavanje je važnije nego ikad jer društvo bez slobodnih medija jednostavno ostaje u mraku.
U tom svetlu, kako doživljavaš dramatično pogoršanje bezbednosti novinara u Srbiji? Tokom 2025. godine naša zemlja je postala rekorder po broju napada na novinare nezavisnih medija. Kakva je odgovornost vlasti za ovo?
Odgovornost vlasti je direktna. Kada država, bilo aktivno ili pasivno, ne štiti novinare, kada se napadi relativizuju, a počinioci ne kažnjavaju, šalje se jasna poruka – možeš biti napadnut, a pravda nije tu da te zaštiti. Kada vidiš da desetine napada i pretnji ostaje nerazjašnjeno, jasno je da ne govorimo o izolovanim incidentima, već o sistemskoj slabosti i selektivnoj zaštiti novinara. To više nije pitanje pojedinačne nepažnje ili greške, to je stanje u kojem država ne prepoznaje, odnosno ne želi da prepozna svoju osnovnu obavezu – da zaštiti ljude koji rade svoj posao.
Za nas koji radimo u medijima, to stvara ogroman psihološki i profesionalni pritisak. Svaki izlazak na teren, svaka konferencija ili izveštaj na ulici nosi u sebi rizik, i ne radi se samo o fizičkoj sigurnosti, već i o činjenici da se poruka koju prenosiš može interpretirati kao „provokacija“ u društvu koje ne štiti slobodu govora. Sistemska zaštita novinara u Srbiji ne postoji. Policija, koja bi trebalo da bude garant sigurnosti, često ne reaguje, a institucije ne pokreću efikasno istrage. To stvara atmosferu nekažnjivosti i normalizuje nasilje. Uprkos tome, postoji kolektivna odlučnost novinara, mi nastavljamo da izveštavamo jer ako stanemo – nestaje oslonac za istinu. I to nije heroizam, niti želja za „pravdom“ na ličnom nivou, već odgovornost premapublici i prema samom novinarstvu.
Na društvenim mrežama je ogroman broj pozitivnih komentara o tebi i svemu što radiš kao novinar. Kako reaguješ na njih?
Retko kada na to gledam lično, ne zato što ne cenim reakcije ljudi, naprotiv, drago mi je kada vidim da neko prati i razume rad i trud koji ulažemo, ali sve te pohvale shvatam više kao potvrdu važnosti posla nego kao ličnu nagradu. U okolnostima u kojima radimo, gde mediji trpe pritiske, gde su napadi i pretnje svakodnevica, pozitivni komentari služe pre svega kao motivacija i potvrda da ono što radimo ima smisla. Svaki komentar, dobar ili loš, podseća me da posao koji radimo nije trivijalan i da ljudi u Srbiji žele informacije koje su istinite i pribrane. I to je jedino što je važno.
Kakve komentare generalno dobijaš od svog okruženja, koja pitanja najčešće dobijaš u vezi s poslom i karijerom?
Iskustva su najčešće prijatna, verovatno jer se ni ne krećem tamo gde ne bi mogla biti. Zato je uvek teže reporterima nego voditeljima. Loše poruke uglavnom ostaju na fejsbuku, u komentarima jer se oni i pišu za dnevnicu, ali to ne znači da nisu opasne. Zato šefovi botovi igraju ruski rulet s mržnjom i verbalnom agresijom koja lako može da sklizne u fizičku. Gledaoci vole da se poistovete, vole da kažu: E baš to što ste rekli u uvodniku, baš to ceo dan imam u glavi samo nisam tako sklopio. Uvod čije su standarde tako visoko postavile kolege iz Dnevnika je i najveći izazov: složiti dan odabirom pravih reči u manje od minut.
Koliko često ideš u rodni grad Vrbas? Tamo si napravio prve korake, isprobao si se u besedništvu, recitovanju, pa čak i u glumi – kako pamtiš te dane? Sećaš li se anegdota vezanih za period kada si se bavio glumom i da li si pomišljao tada da upišeš FDU?
U Vrbasu sam veoma često, nekada pomislim da nisam ni odlazio iz njega. Lokalne sredine su veoma važne, a to se pokazalo tokom cele 2025. Vrbas možda i bolje i jače od svih, jer se u noći 12. avgusta uspešno odbranio od letnjeg vatrometa, kada su naprednjaci u centru grada, pred policijom koja nije reagovala, pucali na Vrbašane pirotehnikom. Poznajem i nosioce lokalne vlasti u svom gradu i siguran sam da nešto toliko bahato i glupo nije njihova ideja, već nalog nekoga iz vrha partije. To im ipak ne umanjuje odgovornost. Vrbas je grad lepog govora, poezije, oštroumnih ljudi, profesora, akademika. Posle privatizacija dvehiljaditih, taj nekadašnji industrijski centar je opusteo, a trenutna vlast ga čini neperspektivnim. Voleo bih da manje sredine opet ožive povratkom mladih i da tako prokrve celu državu.
U kojoj meri je posao koji radiš stresan i kako se boriš protiv toga? Pisalo se u domaćim medijima da voliš da slobodno vreme provodiš u prirodi, plivaš i naravno voziš bicikl – da li je to tvoj beg iz stvarnosti?
Ovaj posao jeste stresan i mislim da bi bilo neiskreno reći drugačije. Stres ne dolazi samo iz tempa ili količine informacija, već iz stalne svesti da radiš u okruženju u kojem se istina osporava, relativizuje ili napada. Svaki dan nosi neku vrstu tenzije, od odgovornosti prema gledaocima, preko pritisaka, do vrlo konkretnih briga za bezbednost kolega. S vremenom naučiš da s tim stresom moraš svesno da se boriš, jer ako ga samo potiskuješ, on te stigne. Meni pomaže to što imam jasnu granicu između posla i onoga što me ispunjava van redakcije. Priroda, plivanje, vožnja bicikla… sve to za mene nije beg od stvarnosti, već su to načini da u njoj ostanem normalan. To su trenuci kada nema buke, nema ekrana, nema naslova, to je vreme kada se vraćam sebi. Bicikl, recimo, nije simboličan izbor zbog Strazbura, vozio sam ga i pre toga. To je jednostavan način da se izbaci višak tenzije i da misli dođu na svoje mesto. Plivanje mi pomaže na sličan način, fokusira na disanje, na ritam, na sadašnji trenutak. U prirodi shvatiš koliko su mnoge stvari koje nas svakodnevno opterećuju zapravo prolazne. Ne mislim da je rešenje u potpunom isključivanju iz stvarnosti, to u ovom poslu nije ni moguće, ni odgovorno, ali mislim da je važno imati nešto što te vraća ravnoteži.
Da li voliš ovaj period godine? Da li praktikuješ da otputuješ negde ili se zimski dani provede u studiju?
Volim ovaj period godine, ali ga retko doživljavam na način na koji većina ljudi zamišlja odmor i praznike. U novinarstvu praznici često ne znače pauzu jer Dnevnik ide, vest se dešava, posao ne staje. Zato mnogi moji praznični dani prolaze u studiju, tako je bilo i ovog 31. decembra, kao i za Božić, ali trudim se da iskoristim svaki trenutak kada mogu da pobegnem negde makar na nekoliko dana. Baš sam proteklih nekoliko dana iskoristio da odem do Žabljaka, dovoljno mi je da bar dva-tri dana budem u planinama, da dišem čist vazduh i da bar na trenutak izgubim osećaj ubrzanog ritma. Tamo ne razmišljam o kamerama, naslovima ili pritiscima, jednostavno postojim u prirodi, što je za mene najlepši način da se resetujem.
Kako su izgledali praznici u tvom domu kada si bio mali?
Moje detinjstvo kači cele devedesete, a period do kog mi sećanje seže vraća me na to da se jelka kupovala jednom u 15 godina, da su paketići bili skromni, ali je svaki morao da ima igračku, nije bilo izobilja, ali jeste radosti i topline. S televizije su nam se obraćali akteri filmova poput „Sam u kući“, a ne političari koji nas mentalno maltretiraju. Sećam se da je svaka zima podrazumevala sneg, da su sanke škripale i sećam se ogromne sreće kada dobiješ staru šerpu koja će snešku biti kapa, jer se retko bacalo, retko je bilo viška.Sada je svega više, sem brige kako detetu omogućiti istinsku dečju radost.
Imaš li želje za narednu godinu?
Imam, ali nisu velike ni spektakularne. Zapravo su prilično jednostavne. Voleo bih da naredna godina donese makar malo više normalnosti – u društvu, u institucijama, u javnom prostoru. Mislim da je važno to želeti i na tome insistirati. Na profesionalnom planu, želja mi je da Dnevnik Nove ostane mesto gde ljudi dolaze po informaciju, a ne po utisak ili emociju, i da kolege i ja imamo osnovne uslove da radimo bez straha, pritisaka i napada. To danas zvuči kao želja, a trebalo bi da bude minimum. Ako bih morao da svedem sve na jednu rečenicu, želim godinu u kojoj će istina biti manje naporna, a normalnost manje hrabra.
