0
Američki glumac Adam Devenport već neko vreme Srbiju smatra svojim domom. U razgovoru za Novu ističe koje su razlike između srpskog i američkog mentaliteta, ali i zašto ne veruje u "balkanski" mentalitet, kao i šta bi promenio u našoj zemlji.
Vi predstavljate Srbiju na izložbi Expo 2020 u Dubaiju. Zašto ste izabrani za ovaj projekat?
„Lazar Bodroža je filmski stavaralac sa vizijom i ja sam počastvovan što je me je pitao da budem jedan od šestorice glumaca koji će predstavljati Srbiju kroz njegovu filmsku viziju. Čini mi se da tematski film povezuje prošlost, sadašnjost i budućnost Srbije, počevši od vinčanske kulture. Mislim da su želeli raznolikost kako bi prikazali kako Beograd izgleda danas: ovde živi puno stranaca koji rade zajedno sa Srbima, Ja nisam Srbin, ali Srbija je i moj dom sada.“
PROČITAJTE JOŠ
Šta bi bile glavne razlike između američkog i sprskog mentaliteta?
„Logično je da bude dosta razlika između kapitalističke i kulture koja ima socijalističke korene. Moje iskustvo Afroamerikanca u Srbiji je pozitivno, dok je u SAD rasizam toliko rasprostranjen da sam konstantno imao podsetnike na to da se crnci u Americi tretiraju kao da su inferiorni. Dok sam živeo u Los Anđelesu, policija bi me zaustavljala bez razloga, osim zbog toga što sa crnac koji vozi pretežno belim krajem. U Los Anđelesu me prolaznik nazvao „crnčugom“. Rasizam se uči, a Srbi nikad nisu naučeni da mrze crne ljude, dok su koreni Amerike isprepletani sa istorijom rasizma: od porobljavanja Afrikanaca do toga kako su se ophodili prema starosedeocima, što su u suštini vekovi genocida.
Ovde u Srbiji osećam se cenjenim kao neko ko je drugačijeg porekla. Možete pogledati istoriju Jugoslavije: Tito je podsticao prihvatanje različitosti kroz svoj rad sa nesvrstanim zemljama. Studenti iz Afrike su dobijali stipendije da studiraju ovde u Beogradu u istom trenutku istorije kada je Martin Luter King ubijen u Americi zbog svojih napora za građanska prava.
Meštani su mi rekli da ovde postoji „balkanski mentalitet“. Ne želim da održavam taj stereotip. Ako je neko nemotivisan ili lenj, pokušavam da ispitam razloge zbog čega je tako. Da li nemaju pristup resursima koji bi im omogućili da se poboljšaju? Ako ste odgajani u siromaštvu možda niste dobili potrebne alate da verujete u sebe ili da aktivno pronađete načine da krenete bolji život. To je isto bilo da odrastete u siromaštvu u Srbiji ili ruralnim delovima Amerike. Ne mogu da kažem da su Amerikanci otvorenijeg uma od ljudi na Balkanu jer ako pogledate ruralne delove Amerike, pronaćićete istu vrstu konzervativnog razmišljanja kao na primer u malim selima. Ljudi su kompleksni i nečije ponašanje je oblikovano pod uticajem mnogih faktora, uključujući porodično vaspitanje, životno iskustvo, pristup obrazovanju i vreme provedeno u inostranstvu u različitoj kulturi od sopstvene.“
Šta Vam se najviše dopada u Srbiji?
„Veoma me privlači istorija regiona. Sve što čitam o Jugoslaviji zainteresuje me da saznam još više. Mislim da neko treba da napravi srpsku verziju televizijske serije „Kruna“ koja bi prikazala sve tranzicije vlasti u istoriji Srbije, od feudalne preko monarhije, komunizma, pa do demokratije i raspada Federacije.“
Postali ste mentor mladim glumcima ovde u Srbiji i imali ste neke uticajne mentore na sopstvenom usavršavanju, uključujući i brojne dobitnike Oskara. Možete li nam reći nešto o tome?
„Deset godina sam radio sa Melisom Leo, koja je osvojila Oskara za najbolju sporednu glumicu u filmu „The Fighter“, glumila je majku Kristijana Bejla i Marka Volberga. Naša veza je počela kada sam režirao „Midnight Son“, moj diplomski film na Jejlu. Kada je Melisa osvojila Oskara, dala mi je kovertu sa ceremonije koju je Kirk Daglas otvorio kada ju je proglasio pobednicom. To sam poneo sa sobom u Beograd i pokazujem je svojim studentima kada počnu da uče sa mnom da ih podsetim da je uspeh u karijeri sličan trčanju maratona, a ne sprintu na kratke staze. Ako ste glumac, ne možete to da radite očekujući trenutno zadovoljstvo za svoje napore. Potrebno je mnogo godina. U Melisinom slučaju, moralo je da prođe trideset godina tokom kojih je bila nepoznata glumica pre nego što joj je Oskar doneo slavu i uspeh o kojima skoro svaki glumac sanja.“
Ko vam se od srpskih glumaca najviše dopada? Sa kim biste želeli da radite?
„Nedavno sam upoznao Miloša Timotijevića i imao sam priliku da ga gledam kako radi, kako pred kamerom, tako i u pozorišnoj predstavi. Poštujem sve što on unosi u svoje likove. Takođe bih voleo da radim sa Brankom Katić.“
Šta biste promenili u Srbiji?
“ Iako su ljudi u Srbiji možda otvorenije po pitanju rase, vidim problem u drugoj oblasti ljudskih prava. Ako srpski narod želi da ga ostatak sveta poštuje kao ravnopravne treba da prihvati druge koji su po bilo čemu drugačiji od njega, uključujući i seksualnu orijentaciju. Ovde ima mnogo ljudi koji žive u strahu da jednostavno budu svoji i kao neko ko je bez skrivanja živeo svoj život u Sjedinjenim Državama 25 godina, bio sam iznenađen kada sam došao ovde i video toliko muškaraca u svojim tridesetim i četrdesetim koji kriju svoju orijentaciju, žive dvostrukim životom i nesrećni su jer se osećaju zarobljenim. Mislim da ne možete da ostvarite sve svoje potencijale kao osoba dok ne prihvatite sebe kakvi zaista jeste, a ovde ima mnogo ljudi koji odrastaju sa naucenom mržnjom prema sebi. To je štetno za nečiju psihu i samopoštovanje i ima strašne posledice po nečije mentalno zdravlje. Otvorenije i prihvatljivije društvo je srećnije i zdravije.“
BONUS VIDEO: Branka Katić za Nova.rs na premijeri filma „Nije loše biti čovek“
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
