Tri scenarija za Ukrajinu: Model "dve Nemačke" otpada, na stolu su još dve opcije

Ljudi koji se pozivaju na slučaj Zapadne Nemačke tvrde da bi NATO što pre trebalo da prihvati neokupirani deo Ukrajine u zapadnu alijansu. To bi odvratilo Rusiju od bilo kakvog dodatnog otimanja zemlje i omogućilo slobodnoj Ukrajini da se ponovo izgradi u prosperitetnu demokratiju, kao što je Zapadna Nemačka učinila tokom Hladnog rata.

Prihvatanje samo slobodnog dela Ukrajine u okrilje NATO-a, kaže ovo rezonovanje, trebalo bi da bude izvodljivo pravno, politički i strateški, pošto je to otprilike ono što je NATO uradio sa Zapadnom Nemačkom 1955. Nemačka je u to vreme bila podeljena i okupirana od strane savezničkih pobednika u Drugom svetskom ratu. Bez obzira na to, NATO je proširio član 5 — onaj koji kaže da je napad na jednog napad na sve — samo na Zapadnu Nemačku, entitet koji je predstavljao zone tri zapadna saveznika — SAD, Velike Britanije i Francuske — ali ne i na Istočnu Nemačke, koja je ležala u sovjetskom sektoru, prenosi Blumberg.

Ta kolektivna garancija je odvratila Sovjetski Savez od napada do kraja Hladnog rata, navodi se. I na kraju se Nemačka ponovo ujedinila mirno, kao što bi i Ukrajina mogla učiniti jednog dana. Zaključak: Neka Ukrajinci uđu u NATO, sa kojom god teritorijom sada kontrolišu.Drugi ističu Izrael kao bolji model. Ta država nikada nije pristupila nijednom kolektivnom savezu. Međutim, počevši od 1970-ih, SAD su formalizovale svoje bezbednosne garancije i naoružale Izraelce do zuba.Kao nepobediva ratnička nacija i američki saveznik, Izrael je takođe napredovao dok na kraju nije počeo da sklapa mir sa svojim arapskim neprijateljima sa pozicije snage. Dajte Ukrajincima ista bilateralna uveravanja, novac i oružje, navode pojedini stručnjaci i Rusija će shvatiti da nikada neće pobediti.Treća grupa tvrdi da linija fronta u Ukrajini najviše liči na liniju fronta na Korejskom poluostrvu iz 1952. godine. Čini se da nijedna strana više nije u stanju da ostvari velike dobitke, iako obe nose neodržive ili nesavesne žrtve i troškove.

Što duže sve strane — zaraćene strane i njihove pristalice — odbijaju da razgovaraju, to umiranje i patnja duže traje, bez promene celokupne situacije.Jedini izlaz, kao u Koreji 1953. godine, je, dakle, da se bori i pregovara u isto vreme, sa ciljem da se potpiše ne mirovni ugovor, već primirje koje ostavlja nerešiva pitanja otvorenim, ali čini da oružje utihne, prenosi Blumberg.

Kijev nije Bon

Zapadnonemačka analogija deluje primamljivo, ali je van cilja. Istina, Bon je upravljao samo jednim delom nacije za koju je i dalje tvrdio da teoretski predstavlja kao celinu. Ali pod američkim, britanskim i francuskim pokroviteljstvom, Zapadni Nemci su konstituisali novu zemlju, Saveznu Republiku, sa fiksnim granicama koje su prihvatila sva četiri saveznika, uključujući Sovjete.Štaviše, kancelar Zapadne Nemačke, Konrad Adenauer, formalno je prihvatio podelu svoje zemlje kao neodređenu u zamenu za njenu integraciju u Zapad. To mu je donelo strašnu ogorčenost opozicije, koja je želela da se izbori za ponovno ujedinjenje u zamenu za neutralnost - put kojim je Austrija (koja je takođe bila deo Trećeg rajha) išla u to vreme.Po svim ovim načinima, Ukrajina se razlikuje od Zapadne Nemačke 1955. Granice unutar Ukrajine nisu ni priznate ni utvrđene. NATO bi stalno morao da odlučuje da li se član 5 odnosi na isti grad čak i kada promeni kontrolu (Bahmut, recimo, veći deo prošle godine). Na kraju bi saveznici ili morali da uđu u sukob sa Rusima (rizikujući Treći svetski rat) ili da razblaže svoju hvaljenu klauzulu o kolektivnoj odbrani. Ali tada bi član 5 izgubio efekat odvraćanja, dovodeći ceo savez u opasnost.

Alternativno, ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski bi mogao da se oprosti od pet ukrajinskih regiona za koje je pripojio Vladimir Putin - što je ekvivalent Istočne Nemačke u ovoj analogiji. Ali Kijev želi nazad svu svoju teritoriju. Ni Zelenski ni bilo koji drugi ukrajinski lider od danas ne mogu odustati od tog ratnog cilja.Čak se i nada za konačno i mirno ujedinjenje "a la 1990. godine" ne poklapa. Sovjeti tokom 45 godina u kojima su vodili Istočnu Nemačku nikada nisu pokušali da etnički očiste ili rusifikuju lokalno stanovništvo. U Donjecku, Lugansku, Hersonu, Zaporožju i na Krimu Rusi to rade sve ovo vreme.

Nacija ratnika u nastajanju

Analogija sa Izraelom stoga može izgledati prikladnije, ali pažljiviji pogled otkriva jednako zjapeće rupe. Američka bezbednosna garancija postala je formalna tek nakon što je Izrael već dobio četiri rata protiv svojih arapskih neprijatelja. Umesto da se bori protiv neprijatelja na sopstvenom tlu, kao što to čini Ukrajina, Izrael je do 1970-ih vodio rat na njihovom. Otprilike u isto vreme, izgradio je i svoje nuklearno oružje — iako nikada nije potvrdio ovaj arsenal. Do danas, nijedan od njegovih arapskih neprijatelja nema nuklearno oružje. Iran, koji nije arapski, ali je blizu da postane nuklearni, je druga stvar.Ukrajinci su, dakle, u suprotnoj situaciji od one u Izraelu 1970-ih. Nikada nisu pregazili Ruse, čak i ako su ih držali na odstojanju u regionu Donbasa između 2014. i 2022. Niti imaju nuklearne bombe — predali su svoje zalihe iz sovjetske ere 1990-ih u zamenu za bezbednosne garancije Moskve.

Dakle, Izraelci su, u vreme kada su postali saveznici SAD, već bili pobednici i imali su nuklearno odvraćanje, dok su njihovi neprijatelji bili poraženi i nisu imali atomske bombe. Iz te situacije je Izrael postao napredna ekonomija i društvo. Ali Ukrajinci se bore bez nuklearnog oružja za svoju egzistenciju protiv neprijatelja, Putina, koji neprestano zvecka nuklearnim oružjem.

Prekid vatre bez mira

Šta je onda sa korejskim scenarijom? Iako je takođe nesavršen, možda je najbolji na raspolaganju. I tada, kao i sada, Moskva i Peking su bili na strani agresora (Severna Koreja 1950. godine), dok su SAD predvodile međunarodnu koaliciju u odbrani žrtve. U Koreji, kao i u Ukrajini, kinetička faza otvaranja je ustupila mesto, od sredine 1951. godine, do krvavog i krvavog zastoja. Do tada su i SAD i Sovjetski Savez imali nuklearne bombe.Međutim, čak ni tada glavni antagonisti još nisu bili spremni za razgovor. Pjongjang i Peking su prihvatili ideju, ali je Josif Staljin u Moskvi bio krut. Na američkoj strani, predsednik Hari Truman i njegov naslednik Dvajt Ajzenhauer, morali su da brinu o unutrašnjoj politici. Južna Koreja je sledila sopstvene interese, koji nisu bili usklađeni. Predsednik Singman Ri je želeo celo poluostrvo i iznenadio je svoje američke saveznike naglim gestovima kao što je masovno oslobađanje zatvorenika.

Pa ipak, nakon mnogo odlaganja, pregovori su na kraju počeli, čak i kada se rat nastavio. To je jedna lekcija Koreje, prema Karteru Malkasijanu sa Pomorske postdiplomske škole: Morate biti spremni da razgovarate i borite se u isto vreme.A pregovori su i dalje propadali. Čak i kada su se ponovo pokrenuli nakon Staljinove smrti u martu 1953. godine, doveli su do rezultata koji nikoga nije zadovoljio. U stvari, primirje je priznalo liniju fronta kakva je bila dve godine. Ništa drugo od posledica nije rešio, samo je zamrznuo sukob. Ali primirje traje do danas. A u proteklih sedam decenija Južna Koreja je postala živahna i prosperitetna demokratija.Ako je Koreja pravi model, pouka je da borcima treba predugo da počnu da pričaju čak i nakon što je očigledno da nijedna strana ne može da pobedi vojno, a zatim predugo da ućutkaju oružje kada bude jasno da se ishod neće promeniti, i da je jedini preostali parametar koliko će ljudi nepotrebno umreti dok se to ne prizna.Ništa od ovoga nije o tome ko je u pravu; istorija će zabeležiti da je jedan čovek, Vladimir Putin, kriv za katastrofu koja se odvija u Ukrajini. Ali mudrost prošlosti sugeriše da je došlo vreme da se "borimo i razgovaramo u isto vreme" - ne u nadi da ćemo postići bilo kakvu pobedu, već u rezignaciji da se, nekako, ovaj užas mora okončati.BONUS VIDEO: