Trampovi napadi na Evropu su najbolji poklon Putinu

Dok američka delegacija u razgovorima s ruskim zvaničnicima i dalje pokušava da pronađe put do kakvog-takvog kompromisa, Moskva dobija ono što joj je dugo bio jedan od prioriteta: razjedinjene saveznike na drugoj strani. U takvom rasporedu snaga, Rusija ne mora ni da menja taktičke planove – dovoljno je da posmatra kako se političke pukotine u transatlantskim odnosima pretvaraju u otvoreni spor.

Tramp pojačava udare na Evropu

Tramp je u utorak dodatno zaoštrio ton prema evropskim saveznicima. U intervjuu za „Politiko“ ocenio je da evropske zemlje slabe i „propadaju“ zbog svoje imigracione politike i loših odluka koje, kako tvrdi, potkopavaju njihovu stabilnost iznutra. Time je nastavio svoj narativ iz poslednjih meseci u kom Evropu sve češće predstavlja kao problematičnog partnera, a ne kao ključnog saveznika.

Istovremeno je poručio da je vreme da ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski počne da prihvata realnost kada je reč o okončanju sukoba. Tramp je, praktično bez uvijanja, rekao da se od Kijeva očekuju ustupci u mirovnom procesu.

„Moraće da se trgne i da počne da prihvata stvari, znate, kada gubite“, rekao je Tramp, insinuirajući da je nastavak rata bez promene pristupa besmislen. U evropskim prestonicama ovakve poruke se čitaju kao pritisak na Ukrajinu da pristane na rešenje pod ruskim uslovima ili barem na kompromis koji bi ranije bio nezamisliv.

Njegove izjave dolaze neposredno nakon objavljivanja nove američke Strategije nacionalne bezbednosti, dokumenta koji je neuobičajeno oštar prema evropskim vladama zbog podrške Ukrajini. U strategiji se evropski zvaničnici optužuju da „gaje nerealna očekivanja o ratu“ i time navodno stoje na putu mirovnom sporazumu. Pritom se poziva na to da većina Evropljana želi mir, ali se ta volja, kako se tvrdi, ne pretvara u politiku zbog postupaka vlada. Poruka je jasna: problem za Vašington više nije samo Moskva, već i pristup evropskih partnera.

Berlin uzvraća: Ne treba nam pomoć da „spašavamo demokratiju“

Na takve poruke brzo je reagovao nemački kancelar Fridrih Merc. On je naglasio da je deo američke strategije „razumljiv“, ali da je drugi deo „neprihvatljiv iz evropske perspektive“. Posebno je odbacio ideju da je Evropi potrebna američka pomoć da „spašava demokratiju“ na kontinentu.

Mercov nastup otkriva koliko je evropsko nezadovoljstvo poraslo. Za Berlin, Pariz i London, američko prebacivanje krivice na evropske vlade zvuči kao pokušaj da se opravda potencijalno američko povlačenje ili preusmeravanje politike prema Ukrajini. Drugim rečima, Evropa strahuje da bi Vašington mogao da traži brz dogovor, čak i po cenu ukrajinskih interesa, a da krivicu za posledice prebaci na evropske lidere.

Taj spor je više od diplomatskog nesporazuma: on menja ton i arhitekturu dosadašnje koalicije za podršku Ukrajini. Umesto zajedničkog fronta prema Moskvi, javnost sve češće svedoči međusobnim optužbama saveznika, što u praksi slabi i pregovaračku poziciju Zapada.

Kremlj zadovoljno trlja ruke

U Moskvi je nova američka formulacija, prema kojoj je Evropa prepreka stabilnim odnosima s Rusijom, dočekana s očiglednim zadovoljstvom. Portparol Kremlja Dmitrij Peskov izjavio je da je dokument „u skladu s našim viđenjem“ i pohvalio njegov naglasak na potrebi dijaloga i izgradnji „konstruktivnih, dobrih odnosa“.

Sličan ton zauzeo je i Kiril Dmitrijev, direktor Ruskog fonda za direktna ulaganja i važan posrednik u kontaktima Vašingtona i Kremlja. On je na mreži Iks više puta pozdravio Trampove kritike Evrope, naročito upozorenje da Evropa ide u „veoma lošem pravcu“ za sopstvene građane.

Povod za jednu od tih Trampovih izjava bila je kazna koju su regulatori EU izrekli mreži Iks, oko 140 miliona dolara, zbog kršenja evropskih pravila o onlajn sadržaju. Vlasnik Iksa, Ilon Mask, odgovorio je pozivima na ukidanje EU, a ruski zvaničnici su taj spor odmah iskoristili kao dodatni dokaz „evropskog licemerja“ i navodne antidemokratske prakse Brisela.

Naravno, u ovakvom narativu krije se očigledna ironija: rusko rukovodstvo optužuje Evropu za demokratsko posrtanje, iako su u samoj Rusiji politička konkurencija i medijske slobode svedene na minimum. Ipak, za Kremlj to nije prepreka – naprotiv, takve kontradikcije su deo šire informacione strategije.

Informacioni rat paralelno s ratom na terenu

U pozadini se vidi dugoročni ruski cilj: potkopavanje evropske podrške Ukrajini i sejanje sumnje u snagu NATO saveza. Što Vašington i evropske prestonice više javno ulaze u sporove, to Moskva dobija više prostora da predstavi Zapad kao razjedinjen i umoran od rata.

Nova američka strategija nacionalne bezbednosti u tom smislu deluje kao dodatna „municija“ za ruske propagandne kanale. Ona omogućava Moskvi da kaže: čak i SAD priznaju da Evropa koči mir, čak i SAD smatraju da su evropske vlade problem. To je poruka koja može da utiče na javna mnjenja u Evropi, naročito u državama gde je rat već postao politički teret.

Ovakav razvoj podseća na ranije potrese u transatlantskim odnosima. 

Zelenski traži podršku, a ruske poruke postaju oštrije

Ukrajinski predsednik ove nedelje pokušava da učvrsti evropsku podršku. Obišao je ključne prestonice, sastao se sa liderima Britanije, Francuske i Nemačke u Londonu, a u Briselu razgovarao sa predstavnicima NATO-a i EU. Cilj je da Evropa ostane stabilan oslonac, čak i ako američka politika promeni pravac.

Međutim, paralelno s tim jača i ruska retorika prema Evropi. U intervjuu za rusku državnu televiziju, analitičar Sergej Karaganov rekao je da je Rusija „u ratu s Evropom, a ne s jadnom, bednom, zavedenom Ukrajinom“, dodajući da se rat neće završiti dok Evropa ne bude „moralno i politički slomljena“. Iako formalno ne govori u ime Kremlja, takve izjave se uklapaju u sve agresivniji ton ruske javne scene.

U tom okviru treba posmatrati i Putinovu izjavu prošlog utorka, uoči susreta s Trampovim izaslanikom Stivom Vitkofom i Džaredom Kušnerom, da je Rusija „spremna odmah“ za rat s Evropom – mada, kako tvrdi, nema nameru da ga započne. To zveckanje oružjem ima jasnu publiku: evropske vlade i javnost, koje Kremlj želi da pritisne i demorališe u trenutku kada transatlantske veze vidljivo slabe.