Stanovnici Idliba se nakon zemljotresa osećaju zaboravljeno: "Plašimo se svega, molimo se da se ovo više nikome ne dogodi"

Sedra se seća trenutka kada je zemljotres u Turskoj i Siriji pogodio.Trinaestogodišnjakinja je tada bila van invalidskih kolica i spavala je u svom domu na severozapadu Sirije. Ona i njen brat Abdulah nisu mogli da dođu na sigurno.„Vrištali smo u pomoć i niko nas nije čuo“, kaže mi ona. „Svi u zgradi su otišli, ali mi smo bili zaglavljeni jer je polomljena kvaka na vratima.„Mislio sam da sam izgubio porodicu“, priseća se Ali Muhamed, Sedrin i Abdulahov otac. „Hodnik je bio pun ruševina, ali smo uspeli da iznesemo decu i položimo ih napolje na solarne panele koji su pali na ulicu. Bili su prestravljeni i plakali su. Pokrili smo ih ćebadima, ali je kiša padala jako", dodao je, prenosi BBC.Porodična kuća je toliko oštećena da sada žive u šatoru.

„Život je sada veoma težak. Živeti u šatorima je jadno, ali mi zahvaljujemo Alahu što smo živi“, kaže Ali.I Sedra i Abdulah imaju cerebralnu paralizu i osteoporozu i potrebna im je posebna nega. Ali sada za njih nema ni kupatila, ni kuhinje, ni vode. Sedri je teško da manevriše kolicima preko kamenja koje je ostalo od urušenih zgrada, ali je uporna.Ona sija dok pričamo o princezi na školskoj torbi napunjenoj knjigama pored nje u stolici. Ali kada se seti zemljotresa, njeno lice je drugačije, još uvek ispunjeno strahom.„Plašim se još jednog zemljotresa“, kaže ona.Ožiljci rataSirijska deca suviše dobro poznaju traumu. Zemlja je već teško patila od posledica 12 godina rata.Više od 7.000 ljudi poginulo je u februarskom razornom zemljotresu, a za one koji su preživeli situacija je sada još teža.

Prema podacima UN, više od četiri miliona ljudi na severozapadu Sirije zavisi od humanitarne pomoći, od kojih su većina žene i deca.Na svakom mestu na koje je putovala ekipa BBC-ja, preživeli u zemljotresu su rekli da se osećaju zaboravljenima i da još uvek nisu dobili pomoć koja im je bila preko potrebna.Najmanje 148 zajednica na severozapadu Sirije pogođeno je zemljotresima.Redovi svežih grobovaNekoliko milja od Sedrinog doma, na strani brda, sunce zalazi na mirno, mirno mesto. U poslednjih nekoliko nedelja ovo groblje se udvostručilo.Neki grobovi su stariji, gotovo sakriveni od pogleda visokim travama i ljubičastim cvećem. Ali red za redom su sveži, obeleženi belim blokovima povetarca na uredno iskopanoj smeđoj zemlji.

Ptice pevaju u drevnim maslinama, a pogled na dolinu je prelepa panorama zelenih stabala i polja sve do ivice Sirije i planina koje obeležavaju tursku granicu.Ali šeik Hazem Ganam polako hoda grobljem. Ovde je sahranjen oko 61 član njegove porodice.„Svi su spavali i snažno smo osetili zemljotres“, kaže Hazem. „Zvuk je bio veoma glasan i zgrada se tresla levo-desno. Sišli smo na ulicu, više zgrada se jednostavno srušilo. Bilo je to kao manja apokalipsa, proveli smo dane nesposobni da procesuiramo ono što se dogodilo", rekao je on.Mnoge žrtve bile su samo deca, zgnječena kada su se gornji spratovi njihovih zgrada obrušili na njih dok su spavali.Dok Hazem prolazi kroz redove grobova, on pokazuje pokrete."Ovde imamo Adila Ganama, njegovu ženu i njegovu decu, i imamo Alama Ganama, njegovu ženu i decu. Ajman Ganam i njegova porodica su tamo, oni su moji rođaci."Više od 10.500 zgrada širom severozapadne Sirije je potpuno ili delimično uništeno u zemljotresu.Hazem vodi novinare BBC-ja da upoznaju članove porodice koji su preživeli. Jedna od njih, Nada, leži u krevetu u šatoru u kojem sada spava njena porodica, a sa platnenog zida visi intravenska kap.

Nakon što muškarci odu, ona i njena majka pažljivo podižu posteljinu da pokažu povrede. Karlica i noge su joj bile zgnječene, a beli hirurške zavoji prekrivaju njene kukove. Bol je konstantan.U oštećenoj kući koja još uvek stoji pored, njena deca leže na sofi, pažljivo odmarajući ranjene noge. Mustafa i Mohamed tiho gledaju televiziju.Bolnice preplavljeneU drugim zemljama, Nada i njena deca bi i dalje bili u bolnici, na čistom odeljenju okruženi medicinskim osobljem. Ali taj nivo resursa ovde jednostavno ne postoji.Bolnice u provinciji Idlib, koju drže pobunjenici, godinama su preplavljene, a prostora ima samo za najteže slučajeve da ostanu i oporave se."Već smo patili od rata i svega što nam je učinio zločinac Bašar al-Asad“, kaže Hazem. „Od granatiranja i raseljavanja do opsade. Onda je došao ovaj zemljotres i još više povećao našu patnju. Imali smo nadu u prošlosti da ćemo prevazići nepravdu, ali sada se naša nada pretvorila u bol."Situacija u Siriji je jedna od najgorih humanitarnih kriza u svetu.

U danima nakon zemljotresa, čak i dok su se zemlje spremale da odgovore, pomoć je sporo stizala do Sirije.Novi šatori i medicinski materijal bili su očajnički potrebni, kao i oprema za zemljane radove i specijalizovani timovi koji su tražili preživele u ruševinama. Oni koji ovde žive kažu da ih je kašnjenje koštalo života.Dok novinari idu krivudavim putevima, uočavaju prizor razaranja blizu vrha brda. Kopači razbijaju razbijeni beton i uvrnuti metal, šaljući oblake prašine u vazduh.Oko 300 ljudi je poginulo kada se ova jedina zgrada srušila. Nedeljama nakon zemljotresa, nemoguće je reći da li je svako beživotno telo izvučeno ispod ruševina.Ovde u Siriji proces je spor. Jednostavno nema dovoljno teške mehanizacije za svaki grad i selo da brzo ukloni ruševine.

Nedostatak skloništaŠirom Idliba, razaranja izazvana sukobom stapaju se sa štetom izazvanom zemljotresom. Ožiljci dugog rata su svuda i učinili su ljude otpornim. Domaća skloništa koja su se raspala tokom zemljotresa ponovo su zakrpljena.Užurbana pijaca postavljena je tačno na ivici rupe koja zeva gde je još jedna višespratnica pala na zemlju i bila očišćena.Kada je došlo do zemljotresa, teško je pogodio ove zajednice koje se već bore. Mnogima je već nedostajalo sigurno sklonište, poput Um Soliman i njene šire porodice dece i unuka.Njihov dom je već bio napola uništen u vazdušnom napadu. Gornji spratovi su odvojeni od ostatka zgrade, zidovi i podovi nedostaju, vrata se otvaraju u ništavilo, samo dug pad na zemlju ispod.„Od početka rata nismo imali ni jednog dobrog dana“, kaže mi Um Soliman, „a onda se desio zemljotres i to nas je još više uplašilo. Kada su nas avioni granatirali, molili smo se Alahu, ali sada je ovo došlo od Alaha“.

Kada je zemljotres potresao ovu kuću, bili su prestravljeni, znajući da im ona ne pruža potrebnu zaštitu.Više komada zida se raspalo dok je porodica istrčala napolje. Imali su sreću da su preživeli. Uprkos svemu, to je i dalje njihov jedini pravi izvor zaklona."Plašimo se svega"Previše su uplašeni da spavaju ovde, ali danju je to i dalje mesto gde kuvaju i okupljaju se. Povlačenjem zavese koja deli hodnik od spoljašnjosti otkriva se malena beba koja mirno spava u podnožju napuklih zidova.Porodica je topla i gostoljubiva, očajnički žele da pokažu realnost svoje životne situacije.Bilo kakve misli o rekonstrukciji su još daleko. U susednoj Turskoj, ambiciozni program obnove postao je predizborna kampanja.Međutim, u Siriji je, za sada, čišćenje ruševina srušenih zgrada najbolje što većina ljudi može da uradi. Za stvaranje novih bi bili potrebni materijali kojih već nedostaje.U Um Solimanovoj kući deca se pažljivo igraju. Trude se da izbegnu popucale zidove i stalni strah u očima odraslih.„Plašimo se svega, ali gde ćemo“, pita ona, uzimajući moju ruku u svoju.„Postavili smo šator napolju, a kada se stvari ovde pogoršaju, preselićemo se u njega. Deca uvek plaču i njihovi vrišti su svuda. Šta možemo da radimo? Molimo se da se ovo nikome više ne dogodi.“BONUS VIDEO: Karamanmaraš - epicentar zemljotresa

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=apepicentarzemljotreskaramanmarasds-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="5641656"]