Dino iz Srbije otišao da osvari američki san, ali je doživeo najgoru godinu života

Dolazili su iz Filipina, Južne Afrike, ali i naših krajeva – puni nade da će doživeti najbolje od Amerike. Neki su ispraznili ušteđevinu, drugi se zadužili kod porodice, kako bi došli u Njujork i radili u „Kurt Weiss Greenhouses“, jednom od najvećih rasadnika u zemlji.

Kurt Weiss Greenhouses na Long Ajlendu – jedan od najvećih američkih rasadnika – postao je simbol tog kontrasta. Tamo su mladi radili desetosatne smene puneći saksije, sadili cveće u zoru ili do kasno utovarivali hortenzije za velike lance. Spavali su u prljavim prikolicama, često po dvoje u krevetu, uz miševe i bube.

Jedna studentkinja iz Brazila radila je bez zaštite dok su se oko nje prskali pesticidi i završila bolesna. Drugi radnik je smrskan ispod viljuškara. Treća, studentkinja Behare Mlinaku, trpela je stalne pretnje deportacijom dok su je nadređeni terali da radi brže. „Nisu nas tretirali kao ljude“, rekla je. „Bili smo samo jeftina radna snaga“.

„Svi su nam pričali bajke, kao kad gledate kako zvezde sjaje“, prisetio se srpski student Dino Cekić, čije se vreme u „Kurt Weiss“ preklapalo s boravkom Behare. Regruti nisu znali da su staklenici među opasnijim radnim mestima u SAD – između 2014. i 2017. tamo je zabeleženo 37 povreda.

Jednog dana Cekić je podizao tešku saksiju na veliki metalni kolić kad su mu kolica pala na rame. Iščašio je rame i završio u bolnici. U roku od nekoliko nedelja, firma i njen sponzor su ga otpustili i poslali nazad u Srbiju. Morao je da potroši sopstvenu ušteđevinu za operaciju ramena. „Dobijete tu lepu priču kako je sve sunce i duginih boja, a u stvarnosti nije“, rekao je. „Za mene je to bila katastrofa“.

Behare Mlinaku je za to vreme podnosila prijave o uslovima rada; bila je svedok povreda drugih radnika, pa i smrti jedne radnice koju je udario kamion na polju. Nakon što se vratila na Kosovo, emotivno se slomila. „Doživela sam najgoru godinu svog života“, rekla je. „Kako da to objasnim?“

Takve priče nisu izuzetak. Istraga „Njujork Tajmsa“ pokazala je da su mnogi J-1 učesnici širom SAD bili maltretirani ili prevareni. U kafiću na Shelter Islandu studentkinje su, prema tužbi, doživljavale fizičko uznemiravanje i poniženje pred gostima. U njujorškoj firmi za iznajmljivanje stanova mladi su umesto obuke prisiljavani da agresivno ubeđuju stanare da potpišu ugovore i živeli u derutnim stanovima koje su sami morali da plaćaju. U medijskoj kompaniji Skytop Strategies učesnici su radili po 12 sati i mesecima ostajali bez plate.

Program J-1 je zamišljen kao diplomatska kulturna razmena i samofinansira se kroz takse koje plaćaju kandidati. Državni sekretarijat je nadzor prepustio privatnim „sponzorima“, čiji interes je često da štite poslodavce, ne radnike. Zato, kažu advokati, prijave zlostavljanja često ostaju bez posledica, a firme iz godine u godinu dobijaju nove strane radnike.

„Zlonamerno je zvati to programom kulturne razmene“, rekla je advokatica Amal Bouhabib. „Ljudi misle da će učiti i upoznavati američko društvo, a zapravo rade opasne poslove za male pare.“

Neki učesnici zaista imaju pozitivna iskustva, ali za mnoge drugi kraj „američkog sna“ izgleda kao kod Behare Mlinaku i Dina Cekića – težak rad, povrede, pretnje i razočaranje umesto obećanog života u Americi.