Na kraju, Vagnerova pobuna je trajala manje od 24 sata. Ali otrovni koktel ljubomore, rivalstva i ambicije koji su je izazvali nastajao je mesecima, ako ne i godinama. Glavni likovi ove drame bili su Jevgenij Prigožin, osnivač i vođa paravojne grupe Vagner, i šefovi ogromne ruske vojske - Sergej Šojgu i Valerij Gerasimov.
Prigožin – bivši kriminalac koji je 1980-ih bio povezan sa organizovanim kriminalom i zbog kojeg je proveo nekoliko godina u zatvoru – kreacija je Kremlja koji svoje ogromno bogatstvo duguje ruskom predsedniku Vladimiru Putinu.
Otkako je formirao Vagnerovu plaćeničku grupu 2014. godine, postao je ključno sredstvo Putinove želje da ponovo nametne ruski uticaj širom sveta. Iz senke, njegove snage – sastavljene od prekaljenih bivših ruskih specijalnih snaga – podržavale su Putinovog saveznika Bašara Al-Asada u Siriji i pomogle da se povuče i zameni francuski uticaj u Maliju.
Do prošle godine Prigožin je dosledno negirao sve veće dokaze da je kontrolisao grupu, pokrenuvši tužbe na britanskim sudovima protiv novinara Bellingcata Eliota Higinsa koji ga je optužio da vodi privatnu miliciju, prenosi BBC.
Poricanje prirode operacija njegove grupe učinilo ga je popularnim među Putinom i omogućilo mu da izgradi sopstvenu bazu moći, koja je tokom prošle godine postala konkurentna vojnoj i bezbednosnoj eliti koja vlada Rusijom.
Čovek opušten sa nasiljem, korupcijom i ambicijom – njegov uspon je simbol moderne države koju je izgradio predsednik Vladimir Putin u protekle 24 godine.
Ali uprkos sve većoj moći, on je ostao autsajder među Putinovim malim krugom savetnika, ne plašeći se da kritikuje zvaničnike u Moskvi za koje smatra da su korumpirani, lenji ili oboje.
I on je godinama rezervisao posebnu mržnju prema šefu vojske Valeriju Gerasimovu i ministru odbrane Sergeju Šojguu – kolegi autsajderu.
Za razliku od većine Putinovih ključnih savetnika, koji obično potiču iz predsednikovog rodnog grada, Sankt Peterburga, Šojgu je rođen u malom selu na rusko-mongolskoj granici.
Uprkos tome što je vodio rusku vojsku više od jedne decenije, Šojgu nikada nije služio u uniformi, uzdigao se u redovima Komunističke partije pre nego što je postao šef ruskog ministarstva za vanredne situacije 1990-ih.
Gospodin Gerasimov, treća figura u ovom rivalstvu, je krajnji vojni insajder. Istakao se ugušivši krvavu pobunu u Čečeniji 1990-ih, a sada je najduži postsovjetski vojni načelnik.
Veruje se da je Prigožinov sve veći značaj u projektovanju ruske moći – i sposobnost njegove grupe da lovi vrhunske operatere specijalnih snaga iz vojske nudeći veće plate – veruje se da su stvorile tenzije između muškaraca tokom proteklih nekoliko godina.
Ali zaista nakon ruske invazije na Ukrajinu – a posebno nakon krvavih borbi u „mašini za mlevenje mesa“ u Bahmutu, bitke u kojoj su, kako se veruje, poginule hiljade Vagnerovih vojnika – Prigožinova mržnja prema vojnim elitama došla je do izražaja .
Pokušaj zauzimanja Bahmuta – malog grada sa predratnim stanovništvom od oko 70.000 ljudi – je zagonetan. Većina posmatrača veruje da ima ograničen vojni značaj, a neki kažu da je kampanju osmislio Prigožin kako bi mu omogućio da pripiše zasluge za pobedu usred posrnule vojne kampanje.
On je redovno optuživao Šojgua i Gerasimova da „stalno pokušavaju da ukradu zasluge za Vagnerovu pobedu“ u gradovima poput Soledara, gde su hiljade paravojnih vojnika – često regrutovanih iz zatvora – umrle.
I za razliku od njegovih birokratizovanijih rivala, Prigožinovo često rđavo kritikovanje učinilo je od njega ličnošću koja je često privlačila pažnju svetskih medija. Dokumenti koji su procureli sugerišu da rusko ministarstvo odbrane nije bilo sigurno kako da se bori protiv njegovih poruka i sve veće popularnosti.
Ali u Kremlju je Vladimir Putin bio zadovoljan time što je dozvolio da se to nastavi.
Dozvoliti da rivalstva tinjaju je u velikoj meri stil predsednika Putina. On je dugo dozvoljavao konkurentskim centrima moći da se međusobno bore za uticaj, verujući da bi to sprečilo jednu frakciju da stekne dovoljno istaknutost da ga direktno izazove.
Danijel Tristman, profesor političkih nauka na Kalifornijskom univerzitetu u Los Anđelesu, napisao je prošle godine da sistem koji je Putin stvorio sadrži „žice“ za sprečavanje puča, napominjući da zvaničnicima „sa naoružanim ljudima na komandi nedostaje međusobno poverenje organizovati zaveru“.
U ovom režimu, Šojgua drži pod kontrolom Vagner, dok plaćenici ostaju zastrašeni od strane vojske. Na vrhu piramide sedi Putin, šahovski majstor koji pomera figure po tabli i održava ravnotežu u sistemu.
U međuvremenu, Prigožin je uvek bio oprezan da izbegne da direktno kritikuje predsednika, umesto toga sugerišući da su ruske neuspehe od invazije u februaru 2022. posledica toga što su Putina doveli u zabludu njegovi komandanti.
Za Putina je bilo korisno dozvoliti šefu plaćenika da krivicu za neuspelu vojnu kampanju svali na podređene. Veruje se da je ruski predsednik privatno kritikovao Šojgua i Gerasimova zbog sporog tempa invazije.
Ali poslednjih meseci, izgledalo je da se dugo držana strategija gospodina Putina pokvarila.
Prigožin – sve više ljut zbog sumnje da je vojska uskraćivala municiju njegovim snagama dok su pokušavale da dovrše zauzimanje Bahmuta – počeo je da objavljuje sve više i više neobuzdanih poruka na Telegramu.
Na jednom snimku – sa ostacima desetina mrtvih Vagnerovih boraca koji ga vidljivo okružuju u pozadini – on je besneo: „Vi [psovke] koji nam ne dajete municiju, ološu, poješćete im creva u paklu!“
„Šojgu! Gerasimov! Gde je… municija?… Došli su ovde kao dobrovoljci i ginu za vas da se ugojite u vašim kancelarijama od mahagonija“, vikao je na drugom snimku, naizgled pokušavajući da uceni Moskvu preteći da će povući svoje snage sa prve linije fronta i napuštaju borbu za Bahmut.
Prema dokumentima američkih obaveštajnih službi koje je procurio američki vazduhoplovac Džek Tejsera, Prigožin je pozvan na sastanak sa Putinom i Šojguom 22. februara – istog dana kada je postavio snimak među Vagnerovim leševima.
„Sastanak se skoro sigurno ticao, barem delimično, javnih optužbi Prigožina i posledične napetosti sa Šojguom“, stajalo je u jednom dokumentu, u kome je prezime načelnika odbrane drugačije napisano.
Ali izgleda da samit nije imao željeni efekat.
U međuvremenu, u Moskvi, Šojgu je dovršavao plan za koji se nadao da će zauvek smanjiti uticaj njegovog protivnika.
Šef odbrane se ponekad suočavao sa kritikama zbog nedostatka uniformisane službe, ali njegovo znanje o tome kako da prikloni ruski politički sistem svojoj volji je bez premca.
On je ostao u Kremlju u ovom ili onom svojstvu od 1991. godine, a malo ko od savetnika predsednika Putina proveo je duže uz njega.
On je 10. juna otkrio svoj plan, najavljujući da će se od „dobrovoljačkih formacija“ tražiti da potpišu ugovore direktno sa ministarstvom odbrane, integrišući ih sa vojskom i dajući im novi pravni status.
Predlog zakona je dao PMC-ima – ili dobrovoljačkim formacijama – rok do 1. jula da ispoštuju i potpišu ugovore.
Iako se u najavi nije direktno pominjao Vagner, na ovo se gledalo kao na potez da se smanji Prigožinov uticaj, odmah prizivajući bes šefa plaćenika.
„Vagner neće potpisati nikakve ugovore sa Šojguom“, besneo je Prigožin. „Šojgu ne može pravilno da upravlja vojnom formacijom“, dodao je.
Bez obzira na to, ovaj potez će pokrenuti alarm u Prigožinovoj glavi. Kao iskusni politički operater, Šojgu se ne bi pomerio da preuzme kontrolu nad Vagnerom, a da nije znao da ima odobrenje predsednika Putina.
Prigožin je možda prepoznao da je posle meseci udovoljavanja njegovim psovkama i kritikama na račun „specijalne vojne operacije“, predsednik konačno odlučio da podrži svoje šefove odbrane i marginalizuje svog starog saveznika.
Nekoliko dana kasnije, Putin je predao svoj lični pečat tom potezu, rekavši novinarima u Moskvi da je to „u skladu sa zdravim razumom“ i da se mora „učiniti što je pre moguće“.
Neki su sugerisali da je to bio trenutak kada je Prigožin počeo da planira svoju pobunu, pri čemu je američki Institut za proučavanje rata (ISV) rekao da je „verovatno prokockao da je njegov jedini način da zadrži Vagnerovu grupu kao nezavisnu silu bio marš protiv Ministarstvo odbrane Rusije“.
Njegove trupe su ubrzo eskalirale svoju kampanju protiv regularne vojske, kidnapovajući ruskog terenskog komandanta kojeg su optužili da je otvorio vatru na Vagnerove trupe.
Američki mediji javljaju da su obaveštajni zvaničnici, nakon nekoliko dana analize Vagnerovih kretanja, obavestili Bajdenovu administraciju da Prigožin planira neku vrstu akcije.
A u petak je šef plaćenika izneo svoju najoštriju kritiku na račun ministra odbrane do sada.
Odstupajući od lažne ruske linije koju je dugo promovisao sam predsednik Putin da je Rusija napala Ukrajinu da bi odbranila NATO i naciste, Prigožin je besneo da sukob nije ništa drugo do izgovor da Šojgu osvoji još medalja i dobije konačnu vojnu čast da bude unapređen u čin maršala.
„Ministarstvo odbrane pokušava da obmane javnost, prevari predsednika“, besneo je u snimku Telegrama.
Te večeri, manje od dve nedelje nakon što je ministarstvo odbrane objavilo svoj plan da preuzme kontrolu nad Vagner grupom, Prigožin i njegove trupe napustili su Ukrajinu i zauzeli ruski grad Rostov.
Neki spekulišu da je Prigožin pristao da okonča svoju pobunu nakon što je dobio ustupke od Putina, što bi moglo da uključi promene u vrhu ministarstva odbrane, ali da li je to istina ostaje nejasno.
Jednako je nejasno ko bi zamenio Šojgua i Gerasimova.
PROČITAJTE JOŠ:
General Sergej Surovikin, nekada Prigožinov saveznik, ali koji je govorio protiv njegove pobune, mogao bi biti u redu za unapređenje. Poznat kao general Armagedon, on je nakratko komandovao invazionim snagama prošle godine i stajao je iza uglavnom neefikasne kampanje bombardovanja civilnih ciljeva.
Šta se dešava sa samim Prigožinom je druga stvar. Njegova odluka da zaustavi svoj marš na Moskvu verovatno će razbesneti mnoge tvrdolinijašne proratne elemente u Rusiji, dok ISV primećuje da će „osoblje Vagnera verovatno biti nezadovoljno potencijalom potpisivanja ugovora“ sa ministarstvom odbrane.
I nije jasno da li će mu biti dozvoljeno da zadrži svoje ogromno bogatstvo. Izveštaji u ruskim medijima navode da je oko 48 miliona dolara u gotovini pronađeno tokom racije u sedištu Vagnera u Sankt Peterburgu, za koju je Prigožin rekao da je iskorišćen za obeštećenje porodicama poginulih vojnika.
Iako je ova pobuna u velikoj meri ugušena u svom krevetu, a vojni dvojac – Šojgu i Gerasimov – otklonio je veliku pretnju svojoj moći, uslovi koji su doveli do pobune ostaju.
U Rusiji sada posluje oko 10 privatnih vojnih kompanija, čija odanost pripada grupi bezbednosnih zvaničnika, naftnih giganata i oligarha.
Kaže se da Šojgu kontroliše sopstvenu kompaniju pod nazivom Patriot PMC koja posluje u Ukrajini i koja je u direktnoj konkurenciji sa Vagnerom, navodi američki Stejt department.
Lojalnost ovih grupa režimu sada u najboljem slučaju mora biti upitna i može oslabiti pretpostavku da je Putinova vlada sposobnija da izdrži dugi sukob u Ukrajini nego vlada predsednika Vladimira Zelenskog u Kijevu.
„Nade jednog dela ruske elite, uključujući, očigledno, i samog predsednika, da je dug rat koristan za Rusiju… opasna su iluzija“, rekao je Ruslan Puhov, analitičar Centra za analizu strategija iz Moskve.
„Produženje rata nosi ogromne unutrašnje političke rizike za Rusku Federaciju“, naveo je on.
BONUS VIDEO: Kako se sve tumače akcije Vagnera od subote?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar