Zbog rata koji već nedelju dana buktu u Ukrajini, a ruske trupe napreduju ka Kijevu, veliki broj izbeglica iz Ukrajine beži ka susednim zemljama. Britanski "Gardijan" je razgovorao sa stanovnicima Litvanije, Letonije, Estonije, Poljske, Slovačke i Rumunije o tome kako se osećaju po pitanju sopstvene bezbednosti i kako bi ovaj konflikt mogao da se odrazi na njih.
„Kada se u četvrtak ujutru dogodila invazija, briznula sam u plač, a onda sam kontaktirala porodicu u Litvaniji. Osećala sam da je 13. januar iznova, dan kada nas je napao Sovjetski Savez 1991. godine, kada je Litvanija pokušala da dobije nezavisnost. Tada sam bila tinejdžerka i to je bilo kao noćna mora, užas, zvuk oružja, ali to je takođe i zbližilo Litvance.
Moj otac je Ukrajinac. On je deo starije generacije, koja je mislila da Zapad izmišlja priče o ruskoj invaziji. Moja mama kaže da je prestao da gleda ruske vesti posle invazije. Imamo porodicu u Ukrajini i spremni smo da im poželimo dobrodošlicu u Litvaniju ili Brisel, gde ja sada živim. Nakon što se jedan dan nismo čuli sa mojoj rođakom, dobili smo poruku da ruska vojska nije daleko i da su spremni da se bore do kraja protiv invazije. Njen sin je u ukrajinskoj vojsci. Bojim se za njihove živote. Srce mi slama.
Bojim se da će Rusija napasti i Litvaniju. I niko neće prstom mrdnuti za nas. Molim se da se to ne širi, jer je pitanje neizvesnosti“, kaže Kotrina (45) iz Litvanije, koja radi i živi u Briselu, prenosi Gardijan.
„Mislim da je raspoloženje u Poljskoj generalno dobro – niko se ne plaši jer mislim da niko zaista ne veruje da će Rusija pokušati da napadne državu članicu NATO-a. Ljut sam i frustriran zbog onoga što se dešava. Postoji velika solidarnost sa Ukrajinom i mnogi od nas poznajemo nekoga odatle. Učestvovao sam u protestu u četvrtak pokazuju svoju podršku i pokušavali smo da organizujemo donacije.
Ne mislimo da će Putin napasti našu zemlju, ali smo zabrinuti da bi mogao da prekine snabdevanje naftom i gasom. Ekonomski efekat je ono što zabrinjava ljude zbog čega su neki počeli da stvaraju zalihe“, kaže Igor Dudkievic (23), student prava iz Poznanja u Poljskoj.
„Jako sam se zabrinula kada sam čula za invaziju. Osetila sam neku navalu adrenalina i jednostavno ne znam šta bi se dalje dogodilo. Osećala sam se kao da su ljudi odgovorni za invaziju potpuno ludi. Nisam mogla da smislim nikakvo odgovarajuće opravdanje za to. Ukrajina je zemlja koja ima sličnu kulturu kao Slovačka i počinjene da brinete da će ono što se tamo dešava doći ovde. Da li će vaša zemlja biti sledeća meta?
Ono što me brine je da u Slovačkoj ima mnogo ljudi koji bi želeli da naša zemlja izađe iz NATO-a. Nedavno smo imali istraživanje i oko 40 odsto Slovaka smatra da su NATO i SAD odgovorni za rastuće tenzije u Ukrajini. Brinem se da ima mnogo ljudi koji smatraju da je ovaj sukob legitiman i izazvan od strane NATO-a, a ne Rusije što je naravno najveća laž, ali ne znam kako da se suprotstavim tome“, kaže Mihaela (23), studentkinja iz Slovačke koja živi u Londonu.
„Svi smo prilično pod stresom. Danas sam preskočila školu jer je situacija prilično teška. Vratiću se u ponedeljak. Već u četvrtak se pričalo da bi Rusija mogla da nas napadne. Ranije smo se plašili da odgovorimo šta mislimo jer smo bili zabrinuti da ćemo biti napadnuti, ali smo shvatili da ruski režim nije tako moćan kao što se čini. Letonija je država članica NATO-a i zaštitili bi nas ako se nešto desi.
Oba moja roditelja su u vojsci i prilično se bojim da ću ih izgubiti. Stalno šaljem ocu poruke da ga pitam kako je i gledamo vesti. Naša vlada je rekla da nema razloga za brigu, ali to ne zaustavlja paniku. Još nismo spakovali nijednu torbu za hitne slučajeve, ali smo napravili planove o tome gde ćemo ići u Letoniju – mesto gde postoje rezerve hrane i vode, a da nije u blizini nijedne vojne baze.
Od 2008. godine kada je Rusija izvršila invaziju na Gruziju, shvatili smo da će sve dok je Putin na vlasti u Rusiji uvek biti pretnja za nas. U to vreme, moj tata je spakovao kofere i bio je spreman za vojnu mobilizaciju. Tada smo odlučilli da napravimo planove u slučaju da se nešto desi u Letoniji“, kaže Elza (18), učenica iz Ogrea u Letoniji.
„Većina ljudi na Baltiku je bila veoma depresivna poslednja dva dana. Postoji duboki osećaj bola jer smo se plašili da bi ovo moglo da se desi i desilo se. Većina ljudi želi da ostane optimistična i ne želi da planira rat, ali smo mi kao porodica počeli da razgovaramo o tome gde bismo otišli ako bismo morali da bežimo. To je stvorilo veliku neizvesnost i neki ljudi razmišljaju o zalihama hrane, a u isto vreme mnogi su mirni i trude se da ne paniče.
Osećam da je odgovor Zapada bio preslab za Ruse i da je vreme da se ostatak Evrope oseća neprijatno. Lideri na Zapadu su prespori u razumevanju onog užasa koji se dešava. Ništa nas ne povezuje sa Rusijom osim naše granice. Ljudi na Baltiku su se preselili iz sovjetske ere. U Estoniji se nadamo i srećni smo što smo članica NATO-a, ali u isto vreme još uvek nismo sigurni da li će nam zaista pomoći ako se nešto desi“, kaže Tiu-An (37), dizajner produkcije iz Talina u Estoniji.
„Mislim da smo svi malo nervozni. Ne paničim ali se ne osaćam sigurno i ponekad razmišljam o tome kako ja i moj muž moramo da se pripremimo da za rat ovde u Poljskoj. U četvrtak su bili redovi kod bankomata u mom rodnom gradu. Nešto se osaćalo u vazduhu već neko vreme, pa smo vremenom prokupili nešto hrane, poput pirinča i pasulja, vode, novca i benzina i za svaki slučaj razmatram različite scenarije.
Mislim da ako se nešto desi naš plan je da ostanemo ovde, jer ovde živi moja porodica, imamo i hranu i sklonište. Ako bismo otišli, ne bismo imali ništa i morali bismo da zavisimo od drugih da nam pomognu. Kada razmišljam o budućnosti, sada nisam sigurna ni u šta. Sve što znam je da ne bih verovala u ništa od onoga što Putin kaže.
Neki od mojih prijatelja su pomolo razočarani što Poljska nije više pomogla Ukrajini. Ali možda to vidimo na drugačiji način zbog naše istorije, kada je Nemačka napala Poljsku 1939. godine i mi smo ostali bez ikakve pomoći“, kaže Ursula Drabinska (36), urednica i lektor iz Volomina u Poljskoj.
Ja sam delom Ukrajinac, moj deda je odatle. Odrastao sam u Rumuniji, ali osećam mnogo simpatija prema Ukrajincima. Ono što Putin radi je neoprostivo, ali je odgovor EU na njegove postupke prilično iznenađujući. Zašto niko ne pomaže Ukrajini? Zašto samo sankcije? Osećam da će Putin dobiti ono što žei i otiši dalje, jer ga niko ne sprečava. Brinem se da se neće zaustaviti samo na granicama Ukrajine.
Uz humanitarnu situaciju, ponosam sam što smo voljni da primimo izbeglice iz Ukrajine. Mislim da smo spremni da ih primimo oko 500.000. Bio sam veoma ljut kada sam čuo za invaziju i spreman sa da se prijavim u vojsku ako budem potreban svojoj zemlji“, kaže Mihai (22), student iz Rumunije.
BONUS VIDEO: Harkov – borba vatrogasaca sa vatrenom stihijom u razrušenom centru grada
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar