2
Sve agresivnija i sve više nepredvidiva Rusija, saterana u ćošak širenjem NATO-a na istok, nije bila samo lako predvidljiva već je bila najavljena od serije najboljih američkih diplomata i geopolitičkih analitičara. Džordž Kenan, autor čuvenog “Dugačkog telegrama”, koji je udario temelje hladnoratovske strategije Vašingtona prema Moskvi, je direktno upozorio Bila Klintona 1997. godine da je projekcija NATO-a na zemlje nekadašnjeg Varšavskog ugovora najveća greška Amerike u post hladnoratovskom periodu.
PROČITAJTE JOŠ:
Ruska federacija je tada bila u potpunosti oslonjena na Zapad a velika većina građana Rusije, u poslednjoj deceniji 20. veka, je imala izuzetno pozitivno mišljenje o EU i SAD i ruski ambasador u Savetu bezbednosti UN nije gotovo nikada stavljao veto na predloge Vašingtona.
“Širenje NATO-a – upozoravao je Kenan uzaludno Belu kuću- raspaliće nacionalističke, antizapadne i militarističke porive u ruskom javnom mnjenju koji će opskurni ostaci komunističko aparata zlouporebiti da se vrate i učvrste na vlasti. Širenje NATO-a je početak novog Hladnog rata”,
Pored Kenana i drugi kreatori američke hladnoratovske politike su digli glas protiv avanturističke spoljne politike Bila Klintona, od Pola Nicea do Džeka Matloka koji su potpisali pismo u kojem su upozorili na posledice: “Širenje NATO-a bi ubedilo većinu Rusa da Sjedinjene Države i Zapad pokušavaju da ih izloluju i okruže da bi ih potčinili”.
Nije upitno da je Klintonova administracija imala dobre namere verujući da se sa širenjem NATO-a jača front liberalno-demokratskih država. Ali, kao što često biva, put u pakao je često popločan dobrim, čak i plemenitim namerama. Ekspanziju NATO-a su najskuplje platile republike bivšeg SSSR-a jer su sve odreda završile u rukama kleptokrata, od Lukašenka u Belorusiji preko oligarha u Ukraniji do lokalnih despota u Podkavkazju i Moldaviji i sa, manje-više, zaleđenim etničkim sukobima.
I pored jakih separatističkih tenzija na Krimu početkom devedesetih, Ukrajina je izbegla sudbinu Moldavije, Gruzije, Azerbejdžana i Jermenije, odnosno nije bilo entičkih sukoba na njenoj teritoriji, i sačuvala je mir i suverenitet. Štaviše, Budimpeštanski memorandum s kojim se Kijev odrekao nuklearnog arsenala garantovao je teritorijalni integritet države, sve sa potpisima Rusije i SAD.
Pomenuti memorandum iz 1994. godine je relaksirao stanje u Ukrajini. Rusija je povukla podršku separatistima na Kimu i uputila ih da svoja prava brane kroz institucije, a Vašington se okrenuo drugim gorućim problemima jer je glavni cilj, nuklearno razoružanje sovjetske republike, obavljen. Tu geopolitičku zavetrinu je iskoristio Leonid Kučma da učvrsti svoj režim balansirajući između lokalnih oligarha i mlakih uticaja Rusije, EU i SAD.
Ulazak istočnoevropskih zemalja u NATO i zatim u EU je stavio tačku na “geopolitčku zavetrinu” Ukrajine. Poljska i pribaltičke republike su skinule prašinu sa “Prometeja” Jozefa Pilsudskog po kome samo pored relativno male i slabe Rusije može da postoji jaka Poljska. Reč je o planu koji predviđa rastakanje Rusije po etničkim šavovima, to jest, “prometejskim” širenjem vatre nacionalizma neruskih naroda baziranog na antiruskom raspoloženju. Tome treba dodati i teoriju drugog Poljaka, naturalizovanog Amerikanca, Karterovog savetnika za nacionalnu bezbednost Zbignjeva Bžežinskog po kome Rusija bez Ukrajine prestaje da bude imperija, odnosno gubi glavni smisao svog postojanja.
Ukrajina se tako našla između dve vatre: s jedne strane Rusija koja je želela da nastavi vekovnu dominaciju nad njom a na drugoj ambiciozne komšije koji su preko EU i NATO želeli da sprovode svoje nacionalne agende i izrazito rusofobni deo američke administracije. Tu ne treba zaboraviti ni potceniti neizostavni deo ukrajinskog geopolitičkog boršča: alave i beskrupolozne oligarhe koji vedre i oblače od Donbasa do Karpata, bez obzira ko je na vlasti u Kijevu.
Razapeta između suprotstavljenih interesa SAD i Rusije, i ciljeva zapadnoevrospkih i istočnoevrospkih članica EU i NATO, Ukrajina je izgubila veliku priliku da postane istočna, ravničarska Švajcarska, ili ako hoćete neka nova verzija Jugoslavije tokom Hladnog rata.
Umesto da postane most ili jastuk između Zapada i Rusije profitirajući na geografskoj poziciji, Ukrajinci su se našli na vetrometini u kojoj ih Poljska i SAD, zajedno sa istočnoevropskim zemljama i Turskom, koriste kao “udarnog ovna” u obračunu sa Rusijom, dok Moskva upotrebljava entičke Ruse i rusofonski deo populacije za ostvarenje svojih ciljeva, počev od destabilizacije zemlje. Rusija je sa aneksijom Krima povratila “svoje” poluostrvo, ali je nepovratno izgubila ostatak Ukrajine.
Nesreća Ukrajine je u tome da je krenula tamo gde je ne žele, odnosno neće postati članica EU a ni NATO ni u dalekoj budućnosti a kamoli za naših života. Osim istočnoevrospkih zemalja, nijedna druga članica EU ne želi ni da otvori vrata za približavanje Kijeva EU a kamoli da obeća članstvo ili perspektivu kao što je to slučaj sa zapadnobalkanskim državama. Nemačka i Francuska, ali i druge zapadnoevropske članice NATO, su decidno protiv članstva Ukrajine u Severnoatlantskoj alijansi jer ne žele da im visi iznad glave, kao “Damoklov mač”, otvoreni sukob sa Rusijom na Starom kontinentu.
Udaljavanje od Rusije ni posle tri, uslovno rečeno, demokratske revolucije, nije stvorilo ambijent za izgradnju pravne države u Ukrajini. Prvi prevrat je predvodio par Viktor Juščenko-Julija Timošenko 2004. godine, druga je rođena na Evromajdanu u Kijevu 2014. godine a treća je stigla sa izbornom pobedom Vladimira Zelenskog pre dva leta.
Svi zaokreti su imali istu pozadinu i zvezdu vodilju: borba protiv korupcije, organizovanog kriminala, kleptokratske vasti, oligarha i vapaj za pravnom i slobodnom državom i sva tri puta su izneverana očekivanja ukrajinskih građana. Viktor Juščenko, Julija Timošenko i Petar Porošenko, zajedno sa čitavom galaksijom premijera i ministara su se pokazali kao tipični istočnoevropski političari: na jeziku su protiv Putina a na delima su “mali Putini” u pokušaju.
Posle dve godine na vlasti i Vladimir Zelenski počinje da pokazuje sve slabosti svojih prethodnika, kao da je Ukrajina osuđena da ima političare koji, kako bi to italijanski pisac Đuzepe Tomazi di Lampeduza definisao, menjaju sve da bi sve ostalo isto. Najeklatantniji je primer kampanja“deoligarhizacije”, odnosno eliminacije uticaja oligarha u javnom i političkom životu, koja je počela tako što je Zelenski imenovao najbogatijeg Ukrajinca Rinata Ahmetova za “nadzornika” istočne Ukrajine, najkontroverznijeg oligarha i svog sponzora Igora Kolomojskog je postavio za nadglednika Zaporožja a Viktora Pinčuka za Djepropetrovsk.
Jedini oligarh koji je platio cenu hapšenjem, medijskim “toplim zecom” i optužbom za veleizdaju je Viktor Medvedčuk lider proruske Opozicione platforme koja je na poslednjim parlamentarnim izborima osvojila treće mesto iz “Sluge naroda” Zelenskog i nacionalista Julije Timošenko. Ništa novo dakle ni sa Zelenskim u Ukrajini i dalje se priča evropski a vlada ruski.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
