Ruska agresija na Ukrajinu gotovo da nema dodirnih tačaka sa bombardovanjem Srbije i Crne Gore u proleće 1999. godine. Jedina sličnost je da su oba rata preventivna, odnosno nemaju klasičan “Casus belli”. NATO je opravdao bombardovanje etničkim čišćenjem Albanaca na Kosovu, koje se na terenu verifikovalo tek posle početka agresije Severnoatlantske alijanse na Srbiju, dok Rusija traži post festum opravdanje kroz fabrikovanje dokaza o planovima Kijeva da napadne Donbas ili optužujući Ukrajinu za navodni biološki terorizam.
PROČITAJTE JOŠ:
Invazija Rusije na Ukrajinu, ako baš hoćemo da je povežemo sa srpskim istorijskim iskustvom, više liči na ratni pohod Austrougarske carevine na Kraljevinu Srbije 1914. godine. Kao što je Beč želeo da pokori i eliminiše neposlušnu i tada slobodarsku Srbiju sa geografske mape – previše je gledala u Pariz i Moskvu i rasplamsavala državotvorne ideje među slovenskih narodima – tako i Putinova Rusija nije mogla da podnese Ukrajinu koja nije zagledana u Moskvu već u Brisel i Vašington.
Poput Kraljevine Srbije koja je izazivala divljenje u demokratskom delu sveta sa obe strane Atlantika na početku Prvog svetskog rata tako Ukrajina ovih dana budi saosećanje i simpatije kod slobodoljubivih ljudi. Ukrajinci su danas Srbi iz 1914. godine. Odziv na mobilizaciju je gotovo stotpostotan i među dva i po miliona izbeglica praktično nema osoba sposobnih za borbu. Štaviše, ima više dobrovoljaca, žena i muškaraca, koji žele da brane Ukrajinu nego što ima raspoloživog naoružanja, baš kao što je bio slučaj u Srbiji pre više od sto godina.
Za Miloševićev režim je malo ko želeo da se bori. Patriotizam pripadnika SPS-a, JUL-a i SRS je trajao, kao i danas, samo dok su uključene televizijske kamere a svako ko je imao malo pameti shvatao je da za Srbiju u kojoj vlada bračni par Marković-Milošević ne vredi izgubiti jedan minut a kamoli život.
Za razliku od predsednika Ukrajine Volodimira Zelenskog koji je stao uz svoj narod i ostao u glavnom gradu da brani svoju otadžbinu, Milošević se sakrio, pre nego što je bombardovanje počelo, u atomsko sklonište napravljeno za komunističke glavare, zajedno sa suprugom i svitom. Iz skloništa nije izlazio dok se rat nije završio a onda nas je svečano obavestio da smo pobedili NATO!
Paralelno pripadnici vojne policije su bukvalno išli od vrata do vrata sa spiskovima mladića i prisilno ih odvodili u jedinice gde im je bio vojni raspored. Imajući u vidu iskustvo sa mobilizacijom iz 1991. godine, posebno u velikim urbanim sredinama, “lov” na srpsku mladež se koncentrisao na centralnu i južnu Srbiju. Socijalističko-julovsko-radikalski režim nije nikada objavio podatke o odzivu vojnih obveznika 1999. godine. Lako je naslutiti zašto.
Za 78 dana bombardovanja Srbije nijedno naseljeno mesto nije sravnjeno sa zemljom a u Ukrajini su već razoreni drugi najveći grad Harkov, najveća luka u Azovskom moru Marijupolj, varoš Volnovaha na pola puta između Donjecka i Marijupolja, Mikolajiv i niz drugih varošica i sela na istoku i jugu Ukrajine.
NATO avijacija nije nijednog momenta neselektivno bombardovala ciljeve u Srbiji. O svakoj meti za bombardovanje morali su da se izjasne države koje su učestovovale u agresiji. Nije tajna da je bilo među generalima u Severnoatlantskoj alijansi onih koji su želeli da Srbiju sravne sa zemljom, ali su bili u manjini i nisu imali političku podršku nijedne članice NATO, uključujući i Veslija Klarka koji je komandovao agresijom.
Ipak, pametne bombe ne postoje, a vojnici nisu bezgrešni što je potvrdilo bombardovanje Srbije. Od NATO bombi, po podacima Hjuman rajts voča u Srbiji, uključujući i Kosovo, je stradalo između 489 i 528 civila. Nalazi Fonda za humanitarno pravo kažu da su nastradalo 754 osobe, od kojih je 300 bilo vojnika i policajaca. Na teritoriji Srbije bez Kosova ubijeno 260 osoba, u Crnoj Gori 10 a na Kosovu 484 lica od kojih je njih 219 bilo albanske nacionalnosti. U Ukrajini je u prvih 17 dana rata, po podacima UN-a, ubijeno 636 civila.
Država Srbija nikada nije popisala žrtve bombardovanja što već dovoljno govori o vlastima u Beogradu i odnosu prema vlastitim građanima. Socijalističko-julovsko-radikalska vlast nekada a danas naprednjačko-socijalstička svesno manipuliše brojevima i plasira odokativne cifre o nekoliko hiljada poginulih ljudi, kao da je 1999. godina bila pre pet vekova pa nije moguće precizno utvrditi broj ljudi koji su stradali.
Sledeća bitna razlika između ruske invazije na Ukrajinu i bombardovanja Srbije predstavlja izbor destinacija izbeglica. Ukrajincima, čak i rusofonima, ne pada na pamet da idu u Rusku federaciju i pored otvrorenih humanitarnih koridora u tom smeru dok su se građani Srbije sklanjali od bombardovanja, i bili prihvaćeni, u zemljama koje su učestvovale u agresiji na Srbiju: od Italije preko Nemačke do Francuske.
Takođe, dok u Rusiji uvode cenzuru, prete zatvorom ko se usudi da protivreči narativu Kremlja o invaziji na Ukrajini, hapse građene koji se zalažu za mir u ruskim gradovima, Srbi su sa prijateljima, mirovnim aktivistima i građanima NATO država organizovali masovne proteste u SAD, Kanadi, Italiji, Nemačkoj, Velikoj Britaniji protiv bombardovanja Srbije.
Predstavnici srpske dijaspore, intelektualci, sportisti, umentinci kao i političari i diplomate su često učestvovali u debatnim emsijama na televizijama sa nacionalnim frekvencijama u NATO članicama tokom bombardovanja, bilo im je omogućeno da slobodno iznesu mišljenje, predstave srpski pogled na agresiju, daju svoje informacije i traže zaustavljenje bombardovanja.
Srpskim sportistima koji su nastupali u Evropi bilo je dozvoljeno da se zalažu za zaustavljanje bombardovanja i da nose metu kao znak protesta i zahteva za obustavljanje agresije.
Razliku između bombardovanja Srbije i ruske invazije na Ukrajinu mogu još bolje da objasne srpski i ukrajinski seljaci. U Srbiji su njive bile zasejane i pored bombardovanja, dok će u Ukrajini, ako se rat nastavi ovim intenzitetom, to biti nemoguće.
Posle prvih par noći od početka bombarodvanja koje smo proveli u podrumima i skloništima, velika većina se vratila u svoje stanove i kuće i ostajala u njima tokom cele noći i pored sirena za uzbunu. Naravno, osim onih koji su se nalazili u blizini mogućih meta bombardovanja, odnosno senzibilnih ciljeva. U Kijevu, Harkovu, Marijupolju, Mikolajevu, Sumiju, građani već danima provode gotovo sve vreme u metroima, podrumima, skloništima jer bombe pradaju jednako, i noću i danju, bez obzira da li se radi o gradskim četvrtima ili vojnim ciljevima.
U Srbiji su tokom bombardovanja organizovani koncerti na otvorenom, kao znak prkosa, trčao se čak i Beogrdski maraton, AEK je došao da odigra prijateljsku utakmicu sa Partizanom u Beogradu, rukometna reprezentacija je otišla na Svetsko prvenstvo u Egiptu na kojem je osvojila bronzu.
Istovremeno ćerka Slobodana Miloševića je na svojoj televiziji emitovala porno filmove sa parodijom na Bila Klintona i Moniku Levinski. Režimski mediji su uptrebljavali vulgarni rečnik za oslovljavanja lidera članica NATO, širili paranoju od lokatora, i danas ima onih koji veruju da su ih NATO špijuni ostavljali po srpskim gradovima. Reč je o istim ljudima koji su se zabarakadirali u kuće kada je bilo pomračenje Sunca 1999. godine a danas su tvrdi antivakseri. Miki Vujović je na svojoj televiziji Palma svaku noć poručivao NATO snagama i Bilu Klintonu: “Dođite, nećete se vratiti!”.
Mark Tven je govorio da je mnogo lakše prevariti ljude nego ih ubediti da su prevareni. To objašnjava zašto Miloševićevi epigoni koji ovih dana navijaju za Rusiju dok razara Ukrajinu i to relativizuju bombardovanjem Srbije pronalaze plodno tle, a nema plodnije zemlje, od ove naše, za gajenje maksime “Istina je laž a laž je istina” (Džordž Orvel).
BONUS VIDEO: U Lavovu ponovo otvoren bunker iz Drugog svetskog rata
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar