Drama ili groteska, od vas zavisi.
LICA:
MILO, šef pozicije u produženom trajanju, trenutno u slobodnom padu, hobotnica i Crnogorac
ANDRIJA, šef opozicije u istom periodu, trenutno u stanju mirovanja, koljenica i Srbin
AGENT JG, svih ovih decenija odani gardijan i sluga Milov, sasvim slučajno, prvi komšija Andrijin
Velika soba, liči na pećinu, skoro hiljadu kvadrata, krš i lom po njoj, oglodan namještaj, razbijene šerpe, plastične kese, frižider bez vrata, televizor bez slike, šporet bez rerne, na podu raširen poderani tepih, pola njega u crvenoj boji sa lavom u pokretu, druga polovina – trobojka, sa četiri ocila. Na lijevoj strani sjedi Milo, podvio noge pod zadnjicu, preko puta njega, u istoj pozi uživa Andrija… Sa strane se vide dvije prazne flaše viskija “royal salute”, treća do pola ispijena stoji između njih. Tu su i dvije prazne čaše od dva deci, piše Željko Ivanović u kolumni za Vijesti.
Iako je svakom čitaocu jasno šta se zbivalo u prethodna tri čina, evo, radi Bilčika i Picule, da ispričam ukratko i tako sve uvedem u ovaj četvrti, posljednji čin.
U prvoj sceni dva Srbina, Milo i Andrija, kreću na Konvale i Dubrovnik, da nas razgraniče sa ustašama za sva vremena. Milo je prethodno zamrzio šah zbog šahovnice, a Andrija sanjao naše tenkove na granici Karlovac-Karlobag-Virovitica. Zbog Mila su zaplakale mnoge majke i sestre braće Hrvata i Bošnjaka, kao i poneka Crnogorka. Andrija je bio samo nevoljni saučesnik, srećan što Srbija i Crna Gora nijesu u ratu. Pragmatičniji od Andrije, Milo pri kraju prvog čina vidi da je srpstvu pukla pogibija, počinje stidljivo da crnogorči, i šalje signale ujka Semu, šerifu iz Amerike, da je prelomio u mozak. Andrija i dalje vjeruje kako nas i Rusa ima 200 miliona i da Jugoslavija nema alternativu.
U drugom činu Milo postaje američki čovjek, dok Andrija završava u Sedmom bataljonu. Slobo pada, Srbija pod patronatom Montgomerija dobija novu vlast, kreće bitka za referendum. Duvanski biznis cvjeta, počinju da padaju prve glave. Mafija preuzima državu. Na referendumu Milo pobjeđuje, Andrija priznaje poraz, ali ne i novu zastavu i himnu.
U trećem činu Andrija shvata da je o kukavno srpstvo ugašeno i prvi put posjećuje američku ambasadu. Iskreno priznaje da zbog svoje kuke i motike ne može podržati Nato i priznati Kosovo, ali neće dizati ustanak. Rodilo se, valja ga ljuljati. Tako je i bilo sve dok Milo nije pokrao DF kandidata Lekića i predsjedničke izbore 2013. a ista ova Amerika i njena sluškinja Evropa priznale tu krađu. U znak zahvalnosti Milo raskida sa Putinom, Roćen sa Šojguom i prihvata se Nato jaram. Andrija leti za Moskvu, kod nekog Željeznjaka iz Jedinstvene Rusije i objašnjava mu kako stvarno nas i Rusa ima 200 miliona. Ovaj povjeruje i tako dolazimo do obračuna, Mi ili On. Drama dostiže vrhunac na izborni dan 2016. kada tužilac i tajnovidac Milivoje odluči da ispiše istoriju! Što Milu i Bemaxu održava vlast dok Andrija pada u nemilost probuđene pravne države. Na kraju ovog čina pada i Milo, pod naletom popova i topova. To jest litija. Pravda je napokon zadovoljena, a klatno se vratilo na sredinu – Andrija preuzima Skupštinu, Milo zadržava Miga i Plavi dvorac… Počinje nadgornjavanje i opstrukcija, umjesto kohabitacije gledamo blokadu institucija, vlade padaju kao kruške, dolaze predsjednički izbori.
Milo se podiže na koljena i sipa viski, prvo Andriji onda i sebi. Nazdravljaju.
MILO: Neka je sa srećom ova rabota…
ANDRIJA: Živjeli i da nam ni najrođeniji ne saznaju za nju…
MILO: Kad nijesu ovih 20 godina, zašto bi sada?
ANDRIJA: U laži su kratke noge…
MILO: Onaj masnokosi sa Pinka, Mitrović, davno mi je citirao nekog pisca koji je rekao – dok laž obiđe svijet, istina tek obuva cipele. Toga se on drži, a i ja.
ANDRIJA: Tajna je kurva, uvijek te prevari. I nekako izmigolji na svjetlo dana. Kao voda kroz kamen… Ali ova naša neće valjda… (Prekrsti se.) Nego, da nazdravimo još jednoj kampanji. (Diže čašu i kuca se sa Milom.)
MILO: U zdravlje! Zbilja, izlaziš li ti na izbore?
ANDRIJA: Kad ti meni kažeš, reći ću i ja tebi…
MILO: Ja bih ti rekao kada bih znao…
ANDRIJA: Stara priča… Nemoj je meni prodavati. Nijesam ja Duško. Još manje Milica. Znači opet ćeš ti…
MILO: Nije, nije. Da ti se ne kunem. Stvarno mi je svega preko glave…
ANDRIJA: I meni… ali žao mi je da te pustim samog…
MILO: Znači, ako ja idem u kampanju i ti ćeš. (Diže čašu i kuca se sa Andrijom.)
ANDRIJA: Znači, ako ja idem u kampanju i ti ćeš.
(Smiju se grohotom obojica…)
MILO: Ne znam jedino šta će mi reći ovi moji iz Vašingtona… I njima sam više dosadio.
ANDRIJA: Boli te uvo. Evo mene na oči ne mogu viđet, pa šta mi fali…
MILO: A šta kažu tvoje Rujke? Tovariš Putin nam se sjebao u Ukrajini… Deripaska mi javlja da Rusija srlja u propast.
ANDRIJA: Ko to bješe… (Smije se.)
MILO: Primijetio sam minulih mjeseci da si najsrećniji kad te novinari ništa ne pitaju oko Putina i Ukrajine.
ANDRIJA: A ti si najsrećniji kad tebe baš to pitaju….
MILO: Čak i kad ne pitaju ja se osvrnem… (Smije se.) To Amerima puno znači…
ANDRIJA: I ja bih osudio našeg brata Vladimira Vladimiroviča ali onda bih ga ugasio kod glasača… Kao nekad onaj tvoj Kilibarda.
MILO: Nemoj, kumim te Bogom. Kao Novak mi ništa ne trebaš.
ANDRIJA (diže čašu i nazdravlja): Kakva si ti fukara, brate… Amere plašiš Putinom a Crnogorce Andrijom…
MILO (nazdravlja uz širok osmijeh): Nego kako… Au… vidi ovo… već mi se primio slogan kampanje… Znaš kako glasi…
ANDRIJA: Znam…
MILO (crven u licu): Otkud?!
ANDRIJA: Javio mi Vučić… Oni njegovi Izraelci i tebi rade! I nije nego kako već – nego ko!
MILO: I jedno i drugo… i treće.. Nego ko – JA. Nego kako – SA MNOM. Nego kome – MENI. Nego što – Dior i prvi milion. (Grohotan smijeh.)
ANDRIJA: Baš dobro zvuči. Ni moj nije gori…
MILO: Mir, mir, mir – niko nije kriv… I meni je brat Aleksandar prepričao tvoje poruke…
ANDRIJA: Gradimo budućnost, pružimo ruku. Dosta je bilo ćeranja po Crnoj Gori.
MILO: Rekao sam Vučiću – bravo ti ga.
ANDRIJA: Vrijeme je da se pomirimo…
MILO: Davno je trebalo ali to nam nije išlo u prilog, brate. Pomirena Crna Gora nas ovakve ne treba…
ANDRIJA: Ja sam se umorio od ćeranja… Ne mogu više… Da ti izigravam strašilo…
MILO: Još ovaj put.
ANDRIJA: Tako si govorio posle referenduma…
MILO: Jesam, ali skočiše Aco, Brano, Milan, Duška, Vesko, Cane, braća Ban… Nijesmo za DŽ ginuli i glavu rizikovali na referendumu! Sad je red da to naplatimo…
ANDRIJA: Patriotizam je utočište hulja, napisa davno neki Englez…
MILO: Ko mi kaže.
ANDRIJA: Ali moj patriotizam je iskren Milo, iskonski, zaokupljen stvaranjem velike nacionalne države, možda naslonjen na pogrešne ciljeve, mitomaniju, fejk istoričare i polupismene vladike… A tvoj patriotizam je prazan i pokvaren… oslonjen na Prvu familiju, požmirepe i kleptomane… smišljen samo radi pljačke i bogaćenja.
MILO: Tvoj patriotizam ubija i raseljava, Andrija, ovaj moj samo hara… I puni džepove… a ne grobnice…
ANDRIJA: Brzo si zaboravio svoje rane radove… Koliko je majki zaplakalo zbog tvoje politike devedesetih. Da nijesi povukao na tu stranu, ne bih ni ja otišao za tobom… Ante Marković je bio moj favorit.
MILO: Volim te, Andrija, ali moram da ti kažem – stvarno si bena. Znaš li onu staru mudrost koja najbolje objašnjava sve ratove – ko je jamio, jamio je…
ANDRIJA: Sad je konačno došlo naših pet minuta…
MILO: Tako je, avetinjo. I to bez rata… Sad kad su vam pozicije i tenderi dopali šaka – sad i vi jamite.
ANDRIJA: A ti ćeš da nas prozivaš za korupciju… Kao mi tebe 30 godina.
MILO: Nadam se da vaša pohara neće toliko dugo trajati.
ANDRIJA: Sve zavisi od tebe. Zato treba da pobijediš. Bez tebe na mjestu šefa države, mi ćemo se brzo urušiti. Ti nas još jedino držiš na okupu.
MILO: Znači i ti ćeš u drugom krugu glasati za mene.
ANDRIJA: Nego što… Čak i ako ja prođem. (Smije se, diže čašu i nazdravlja.)
Na vratima, neko kuca.
MILO: Ko je sad, jebote.
ANDRIJA: Od mojih niko ne zna da smo ođe…
MILO: Meni samo Roćen. Ali njemu više vjerujem nego sebi samom.
ANDRIJA: Da mu se nešto nije desilo…
Pročitajte još:
MILO: Jezik pregrizao…
ANDRIJA: Pa došao Ubović iz Bemaxa da nam javi…
MILO: Nije fer da se sprdaš sa starim čoekom.
ANDRIJA: Ne sprdam se… Čuo sam da je bolestan.
MILO: Tračevi podgorički. Bolesno je zdrav. Pa neka laju koliko hoće…
Opet kucanje na vratima. Sada mnogo odlučnije, jače.
(Ustaje, vadi pištolj iza pasa, pažljivo ga repetira, pokazuje Andriji da ostane na svom mjestu i ćuti, a onda polako prilazi vratima.)
BONUS VIDEO Aleksandar Damjanović: Milo Đukanović je prošlost, Crna Gora će dobiti novog predsednika
