Korupcija, nepotizam i afera za aferom: Zašto Briselu skandali ne mogu ništa

Ovaj slučaj poznat i kao Katargejt, u Briselu je izazvao buru, ali šira javnost u Evropi o tome nije mnogo znala. Uz izuzetno blagi odgovor Komisije i zaključak da nisu prekršena pravila EU, Hololei je nakon ostavke samo prebačen na drugu poziciju — što savršeno ilustruje kako je kultura nekažnjivosti ukorenjena u sistemu.

Brisel je navikao na povremene skandale i afere – od pitanja transparentnosti zvaničnih SMS poruka predsednice Komisije Ursule fon der Lajen u vezi sa ugovorom sa Fajzerom (Pfizer) tokom pandemije, do sumnji u favorizovanje prijateljskih krugova unutar EU agencija. Međutim, vrlo retko ima stvarnih posledica, piše Politiko.

EU ima brojne institucije za nadzor i pravdu – ombudsmana, javnog tužioca, parlamentarne odbore i sudove – ali njihova reakcija na zloupotrebe često ne dovodi do promena. To dodatno podstiče nezadovoljstvo i hrani narative nacionalističkih političara koji kritikuju „Brisel“.

Politika EU često liči na funkcionisanje Vatikana ili UN, gde su optužbe za korupciju i nekažnjivost česte, a transparentnost upitna. Čak i kada se pojave dokazi o nepravilnostima, institucije ih često prikrivaju ili ignorišu.

Skandali se nižu, odgovorni opstaju

Podsećanje na ranije afere, poput kontroverznog postavljenja Martina Selmajera za generalnog sekretara Komisije 2018, ilustruje obrasce institucionalne manipulacije. Selmajer, blizak saradnik tadašnjeg predsednika Junkera, unapređen je kroz fingirani konkurs, a kritičari su postupak opisali kao „puč iznutra“. Evropska ombudsmanka je pronašla četiri slučaja administrativne zloupotrebe.

Jedan od najvećih skandala bio je 2018. godine - „državni udar“ u Komisiji, kada je Martin Selmajr, bliski saradnik tadašnjeg predsednika Komisije Žan-Kloda Junkera, na brzinu postavljen za generalnog sekretara. Ova odluka je doneta bez prethodnog dogovora, da bi se sprečila pobuna drugih članova. Evropski ombudsman je tada ukazao na niz nepravilnosti.

Evropski parlament, jedina direktno izabrana institucija, takođe ima probleme sa odgovornošću. Predsednica Roberta Mecola se ponosi što je tek treća žena na čelu Parlamenta, ali su neki njeni potezi, poput zapošljavanja svog zeta na važnu poziciju, izazvali kritike.

Tako je ona, na primer, imenovala svog šuraka za šefa kabineta. Zbog vremenskog poklapanja s aferom “Katargejt”, imenovanje je čak odloženo.

Iako su nadzorne institucije u poslednje vreme pojačale pritisak, predsednica Komisije Ursula fon der Lajen, koja je obećavala veću transparentnost, često je kritikovana zbog nazadovanja u reformama i odbijanja da ispuni obaveze.

Dve afere za kratko vreme

Samo u poslednjih nekoliko dana, Evropska unija je pogođena s dve afere koje bi u kontekstu nacionalne politike verovatno dovele do ostavki na najvišem nivou. Prva se odnosi na predsednicu Evropske komisije Ursulu fon der Lajen, koja je odbila da objavi poruke koje je razmenjivala sa direktorom Fajzera tokom pandemije, neposredno pre nego što je ova farmaceutska kompanija dobila najvredniji ugovor u istoriji EU.

Generalni sud EU je presudio da je Komisija pogrešila što je uskratila te informacije javnosti, ali se gotovo sigurno očekuje da poruke nikada neće biti objavljene.

Hervig Hofman, profesor evropskog javnog prava, tvrdi da se u institucijama EU neguje „kultura blokiranja transparentnosti“, dok je sama EU zasnovana na sistemu sa ograničenom administrativnom i političkom odgovornošću.

U isto vreme dok je presuda u slučaju poruka donesena, evropski istražni organ OLAF otkrio je da je Evropska agencija za azil vršila kadrovske manipulacije kako bi menadžerske pozicije dobili prijatelji rukovodilaca. I opet – bez sankcija.

Blage sankcije i neefikasna pravda

Kad god se pojave slučajevi uznemiravanja ili zloupotreba, sankcije – ako ih uopšte bude – svode se na simbolične mere, poput uskraćivanja dnevnica. Kada je MEP Monika Semedo kažnjena zbog psihološkog zlostavljanja asistenta, ista praksa se ponovila nekoliko godina kasnije, a njena kazna je čak ukinuta odlukom suda zbog proceduralnih grešaka.

Sistemski problemi EU proističu iz složenosti institucija, nejasne podele vlasti između nacionalnih vlada i Brisela, i nedostatka efikasnog mehanizma za odgovornost. Nacionalne vlade često radije traže „žrtveno jagnje“ u Briselu nego da preuzmu odgovornost.

Ovaj sistem podstiče opštu netransparentnost i korupciju, što ugrožava poverenje građana u EU i demokratske procese. Kritičari ističu da je potrebno hitno uvođenje reformi, kao što je zabrana poslanicima da rade na poslovima lobiranja u EU, kao i uspostavljanje efektivnijih tela za etiku i transparentnost.

Na kraju, iako pojedinačni skandali poput Hololeija privuku pažnju, oni retko menjaju status kvo. Evropska unija i dalje funkcioniše u okviru granica koje omogućavaju nekažnjivost i nedovoljnu transparentnost, što može narušiti njenu legitimnost i poverenje građana.