0
Ukrajinski tenkovi "T-72" probili su put kroz ruske odbrambene linije, oslobađajući zemlju i vraćajući neprijatelja preko granice. Ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski javno je pohvalio dostignuća svoje brigade na Dan nezavisnosti svoje zemlje prošlog avgustu, dajući joj ime "Gvozdena brigada". Taj ukrajinski ponos sada je skriven duboko u šumama blizu ruske granice, glavni zadatak je da skrivanje uspe, jer ako Rusi otkriju lokaciju baze - zbrisaće i nju i vojnike. Komandant 3. tenkovske brigade, koji je učestvovao i u borbi u oblasti Harkova prošlog septembra - Artem, opisao je život na prvoj liniji fronta i surove borbe protiv ruskih trupa, a celu ispovest slušao je, zapisao i preneo britanski ratni novinar David Patrikarakos.
„Ovde smo blizu granice, a to je uvek najveća opasnost. Sa bilo koje tačke duž nje (granice), ti kreteni bi mogli da pokrenu novu ofanzivu. Ako i kada se to dogodi, ja i moji momci ćemo biti suočeni s njima. I, verujte mi, spremni smo“, rekao je Artem Davidu.
Uz to, Artem se prisetio i nedavne bitke.
„Bilo je posebno teško. Nismo mogli da se približimo prvoj liniji fronta, jer su polja bila puna mina i morali smo da gađamo između osam do devet kilometara, i to sa izuzetnom preciznošću, jer su naši momci bili samo 75 metara od neprijatelja. Znali smo da ne smemo da napravimo nijednu grešku. Bilo je zastrašujuće, ali na kraju smo ih sve (Ruse) pobili“, rekao je Artem.
Ipak, treba se vratiti na početak priče, a to je dolazak do ove moćne jedinice.
Svoju priču o dolasku u šumu kod „Gvozdene brigade“, David počinje u istočnom gradu Ukrajine, Harkovu, koji su Rusi nemilosrdno bombardovali u prvim mesecima prošle godine, ali pošto nisu uspeli da ga zadrže, „ožiljci“ rata su svuda.
„Danima pre polaska na front, šetam sa svojom prijateljicom Natalijom Zubar, aktivistkinjom koja dokumentuje ratne zločine osvajača. Probijajući se kroz polje, nailazimo na napušteni ruski rov. Njen prijatelj Jevgenij je siguran da oseća miris tela. Dva dana kasnije krenuo sam na front, vozeći se u obližnji grad Čuhujev da se sastanem sa Mikolom, mojim izvorom iz ukrajinske vojske. Nasmejan čovek, 50-ih godina bez zuba“, priča David.
Kako se približavaju frontu, menja se i pejzaž – ruinirane zgrade se pojavljuju sa obe strane puta, a krateri granata su „toliko duboki da se stiče utisak kao da si u podmornici, jer pogled na površinu nestaje“.
Kada su stigli do obližnjeg sela, David je upozoren da isključi telefon, jer Rusi mogu da prate signale i lociraju njihovu poziciju, a onda i započnu bombardovanje.
„Dok čekamo vojnu pratnju na frontu, pijem kapućino i gledam u zgradu koja je pretvorena u ruševine, a preko puta nje su ostaci sovjetskog murala koji prikazuje Lenjina kako drži zastavu SSSR-a, sa čuvenim natpisom – ‘Sva vlast Sovjetima’, a ruka koja bi nekada bila usmerena napred, slomljena je na pola. To je jedna slika koja sažima otpor Ukrajine ruskoj agresiji“, kaže novinar.
Pre nezavisnosti 1991. Ukrajina je bila deo Sovjetskog Saveza, a pre 1917. godine, bila je u sastavu Ruske imperije. Sada, 2023. godine, Ukrajinci se ponovo bore protiv imperijalnih planova Moskve.
„Vojnici stižu kolima. Vlad je naš novi vodič sa jasnim uputstvima – ne smemo da fotografišemo bazu („gvozdene brigade“), jer je to najtajnija baza u regiji“, objašnjava on.
Posle 20 minuta stižu u bazu, ali deo mora da se pređe pešice.
„Hodamo kroz polja, a petnaest minuta kasnije stižemo do ogromnog drveća. Svetlost nestaje. Svuda su razne živuljke, što je još jedna pretnja na frontu komarci i ose ujedaju. Iz daljine se čuje udar. Vidim ogromnu zeleno-braon masu i zaključujem da je to tenk ‘T-72′“, priča David.
Grupa nailazi na improvizovanu trpezariju, sa stolom i klupama, napravljenim od delova tenkova, a na njima kiseli krastavčići i flaša koka-kole. Vojnici su čak koristili šupljine granata za kuhinjske ormariće.
Vojnici ne nose pancire, a David od Artema traži da mu priča o kontraofanzivi.
„Kontraofanzivni planovi vole tišinu. Naša misija ovde je strogo poverljiva, čak ni naši komandanti ne znaju sve planove do poslednjeg trenutka“, kaže Artem.
Blizu Artema sedi mladi vojnik, sa lopatom i maljem. Njegovo ime je Anton, ima 27 godina i komanduje tenkom. Prijavio se dan nakon početka ruske invazije i od tada služi.
„Bilo je teško. Kada učestvujete u brojnim bitkama, izgubite mnogo svojih kolega. Posebno u prvim mesecima rata. Čak ne znam ni tačan broj“, kaže Anton.
Ipak prema rečima Artema, Rusi su izgubili mnogo više i za to ima objašnjenje.
„Rusija se godinama bori u mnogo različitih zemalja. Imaju knjige o vojnoj taktici, ali mi Ukrajinci imamo različite taktike i veštine. Ima različite načine borbe i zato Rusi teško mogu shvate naš način borbe. Na primer, vojna doktrina kaže da nikada ne započinjete ofanzivu bez vazdušnog pokrivanja, ali nemamo dovoljno aviona, pa sve naše ofanzive kreću peške“, objašnjava Artem.
Borbe su intenzivirane početkom kontraofanzive, a nedavno je brigada dobila naređenje da uništi ruski tenk, i to na samo kilometar udaljenosti. Međutim, prema rečima ove trupe, prava pretnja su dronovi.
Viktor, sedokosi 55-godišnji vojnik, ispija kafu iz limene šolje i uključuje se u razgovor kako bi objasnio koliko su dronovi opasni.
„Rusi koriste različite tipove. Neki mali koji prikupljaju obaveštajne podatke sa odličnim kamerama, lete šest do osam kilometara tako da su neprimetni. Ponekad koriste kvadrokoptere koji idu na samo 50 metara, ali njega ne možete da čujete. Obično možemo da utvrdimo da postoji dron iznad nas“, priča Viktor.
Pročitajte još...
U ratu, dodaje Artem, najbitnija je smirenost, i, prema njegovim rečima, to je osnovna velika razlika između njih i Rusa.
Anton je zasukao rukav i pokazao tetovaže na desnoj ruci – granata oko koje su ispisane reči „Za Ukrajinu – Za čast. Za slavu. Za ljude“.
„Ako hoćete da izađete živi odavde – bežite“, poručio je Anton Rusima i Vladimiru Putinu.
BONUS VIDEO Ukrajina otkrila koliko je ruskih vojnika poginulo od početka rata
