Hrvatski premijer Andrej Plenković sve više liči na predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Takva tendencija prisutna je već godinama, ali zadnjim Plenkovićevom porobljavanjem institucija sličnost postaje sve očiglednija.
Iako su Hrvatska i Srbija po mnogo čemu fundamentalno drugačije zemlje, pa je tako Hrvatska civilizacijski okrenuta Zapadu, a Srbija još uvek nije načisto sama sa sobom da li preferira vrednosti Zapada ili Istoka, njihovi lideri dele jednu važnu osobinu – obojica su izražene autokrate.
Njihov način vladavine, odnos prema opoziciji i civilnom društvu i opsednutost medijima jako su slični. U autokratskom načinu vladavine državni poglavar ima neograničenu ili gotovo neograničenu moć. U sebi on spaja zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast, baš kao što je u nekoliko zadnjih dana napravio Andrej Plenković, piše Index.hr.
Izvršnu vlast Plenković je osvojio na izborima i ona je neosporna. Zakonodavnu vlast ostvaruje tako što ima apsolutnu podršku svojih snishodljivih parlamentarnih žetončića. Videli smo zadnjih dana kako to funkcioniše u praksi i kako su izvršna, zakonodavna i sudska vlast spiralno obavijene jedna oko druge. Juče je do kraja zarobio Državno tužilaštvo, postavivši na njegovo čelo duboko kompromitovanog sudiju Ivana Turudića. Zakonodavnu vlast kontroliše kroz stranku i žetončiće, odnosno mrežom profesionalnih dizača ruku u parlamentu.
Postigao je saglasje između krajnjih desničara poput Ante Prkačina i Hrvoja Zekanovića te Milorada Pupovca, koji je ranije oštro kritikovao Turudića, ali je sada, kad je trebalo prazne reči da se preinače u ozbiljan politički stav, odjednom je promenio mišljenje.
Kao izraz političke samovolje, Plenković je ipak odabrao Turudića kao novog državnog tužioca. U više navrata smo zaključili da je HDZ tako kao pravomoćno osuđena zločinačka organizacija dobio svog čoveka na čelu državne institucije čiji je posao progon kriminalaca. O tome koliko je Plenković izbegao institucije, danas je govorio i predsednik Zoran Milanović, upozorivši da SOA nije radila bezbednosnu proveru Ivana Turudića nakon što ga je Plenković predložio za glavnog državnog tužioca, odnosno da Plenković nije naredio takvu proveru.
Plenković je pokorio i Ustavni sud, koji je odbio predlagaoce koji su osporavali ustavnost Zakona o izbornim jedinicama, kao i Zakona o trgovini, koji propisuje da je većina nedelja tokom godine neradna. Plenković je tako postao prvi HDZ-ovac koji je odluku doista progurao, što je jako bitno u kontekstu izbora i Crkve, koja decenijama pojam neradne nedelje vidi kao svoju pobedu nad temeljima sekularne države.
Vučić i njegova Srpska napredna stranka apsolutni su vladari Srbije. Vučić ima parlament koji kanališe interese njegove stranke, a sveprisutan je pritisak na institucije, što uključuje i sudstvo. Trenutno se Vučić nosi s optužbama o nepravilnostima na izborima, zbog čega su održani i brojni protesti širom države. Evropski parlament predložio je rezolucijom međunarodnu istragu o nepravilnostima na parlamentarnim i lokalnim izborima u Srbiji s kraja prošle godine te je pozvao na obustavu finansiranja Srbije ako se pokaže da su srpske vlasti „direktno uključene u prevaru birača“.
U vanrednim situacijama najbolje se vidi o kakvom se načinu vođenja politike radi. Za vreme pandemije koronavirusa, Vučić je upravljao svakom sitnicom života u Srbiji, svakodnevno se javljao putem medija kao da ne postoje institucije za to, brojao mrtve, širio paniku i na kraju proglasio vanredno stanje u zemlji koju je potpuno blokirao.
Nakon masovnih ubistava u maju, u kojima je stradalo 19 ljudi, uglavnom dece i mladih, Vučić je iznosio podatke koje ne bi smeo da ima. Tiču se porodice dečaka ubice, K. K., pa je tako na primer, na televiziji govorio koliko mu zarađuju roditelji. Vlada je bez ikakve rasprave usvojila populističke mere koje je predložio Vučić. Tako stvari funkcionišu u diktaturama, pa i u Vučićevoj Srbiji.
Vučić je premrežio sve institucije u državi, a njegova stranka, iz koje se nedavno teatralno ispisao, prisutna je na svim nivoima vlasti. Iako bi mu uticaj u ustavnom smislu trebao biti poput onog koji u Hrvatskoj ima Zoran Milanović, Vučić je državu pretvorio u svoj šou, koji traje od 2012. godine. Premijerka Ana Brnabić zove ga „šefe“ iako ima formalno veću vlast od njega. Vučić je bio i najprepoznatljivije lice decembarskih izbora u Srbiji. Iako je prestao biti član stranke, bio je nosilac liste koja se zvala „Aleksandar Vučić – Srbija ne sme da stane“.
Zato ne čudi da je Srbija po percepciji korupcije u javnom sektoru za 2023. najlošija u proteklih 12 godina. Srbija je ispod svetskog proseka za sedam bodova, a za čak 28 je lošija od proseka zemalja članica Evropske unije, pokazuju podaci na svetskoj listi Indeksa percepcije korupcije organizacije „Transparency International“.
Politički analitičar Ivan Rimac za Indeks je kaže da sličnost nije baš tolika, ali dodaje kako mu se čini da Hrvatska ne ide u dobrom smeru.
„Mislim da to još nije toliko izraženo, ali postoje udari na institucije, to svakako. Mislim da je kod Vučića stvar manje-više naglašena na kontroli medija i posredno na kontroli državnog aparata. Dok je kod Plenkovića do sada glavni naglasak bio na ovlašćenjima parlamenta, a sad vidimo i udara na sudstvo“, rekao je Rimac.
Što se tiče udara na sudstvo, ističe kako je sad osnovno pitanje oko idućeg perioda.
„Pitanje je koliko će sad pravosudni sistem, znači DORH i sudovi, procesuirati one kriminalne slučajeve koji su bili prisutni u mandatu Plenkovićeve vlade. Plenković ima preko 30 smenjenih ministara, neke od smena su proizašle iz afera koje su bile procesuirane od pravosudnog sistema. Sadašnji udar na sudstvo, odnosno uspostavljanje stabilne kontrole pravosudnog sistema, preti da više takve kriminalne slučajeve nećemo ni otvarati, a ne samo da će se beskrajno dugim procesima razvodnjavati“, objasnio je Rimac.
Dotakao se udara na zakonodavnu vlast, odnosno kontrolu u saboru.
„Modus operandi je da se ignorišu bilo kakve sugestije, primedbe ili predlozi opozicije. Prisutno je to još od 1990-ih godina, ali sada Plenković ne samo da ignoriše predlog opozicije nego ih javnim istupima ponižava do te mere da Sabor izgleda kao privezak njegove većine, a ne volje autonomnih pojedinačnih odluka. To više nije u smislu da smo nešto izglasali kao većina, nego zato što sam ja tako odredio. To ulogu parlamenta u retoričkom smislu dovodi na vrlo niske grane. Parlament ima i druge manjkavosti, u prvom redu vrlo izražen govor mržnje, koji bi trebalo skinuti iz opsega saborskog imuniteta. Bilo je i drugih devijacija, koje se sastoje uglavnom od toga da se ne može čuti suvisla, tematski usmerena rasprava. Sistem je na neki način ipak još očuvan, barem u formalnom smislu, i tu treba spomenuti važnost ulaska u Evropsku uniju“, rekao je Rimac.
Dotakao se poređenja s Vučićem.
„Nisam stručnjak za spoljnopolitičke teme, ali bitna razlika između Vučićeve Srbije i Plenkovićeve Hrvatske jeste da Vučić ipak ima dosta paravojnih i drugih struktura kojima upravlja, što stvara i izvesni strah kod građana Srbije. Kod HDZ-a se taj element ne nazire, HDZ je više usmeren na kontrolu državnih institucija, a ne paradržavnih snaga“, kazao je.
Najveća sličnost Plenkovića i Vučića ipak se očitava u odnosu prema medijima. Vučić ohrabrenje za svoj autokratski način vladanja ima i u ulizivačkim medijima, koji se finansiraju iz lokalnih izvora i plaćaju kroz razne oglase državnih preduzeća, baš kao što je slučaj i kod Plenkovića. Na televizijama Vučić gostuje kad mu se prohte. Ti nastupi obično su pretvoreni u njegove beskrajne monologe.
Osim aklamacije Vučiću, zadatak njegovih medija je širiti mržnju prema kritičarima režima. Videli smo da su prilikom protesta „Srbija protiv nasilja“ provučićevski mediji ili potpuno ignorisali protest ili tek šturo izveštavali o njemu. Prisetimo se i kad je Vučićev tabloid Informer prozvao Indeks „najgorim ustaškim portalom“. Vučić i lično napada novinare. Novinarku N1 Sanju Sovrlić optužio je da insinuira kako je Srbija kriva za incident na Kosovu, dok se u Pragu 2022. svađao s hrvatskim novinarima upravo na temu naslovnih strana njegovih tabloida u Srbiji.
Mislimo li da je Plenković nešto bolji?
Sećamo se kad je Plenković u jeku pandemije novinara N1 televizije Hrvoja Krešića optužio da navija za opoziciju nakon što je Krešić utvrdio kako je njegov susret s Novakom Đokovićem prema definiciji HZJZ-a bio bliski kontakt.
Pitao je i nekadašnjeg predsednika SDP-a Davora Bernardića da li ga je HRT-ova novinarka Maja Sever pripremala za emisiju, a novinare koji su istraživali vladinu intervenciju u Agrokoru je optužio da “Hrvatskoj ne žele dobro“. Indeksova otkrića u aferi „Hotmail“ opisivao je kao „recikliranje“, kazavši i da se Hrvatska nalazi u hibridnom medijskom ratu.
Rekao je i da ono što vlada kojoj je na čelu radi jeste u svrhu zaštite hrvatskih nacionalnih interesa, dok ima jako puno aktera koji žele da destabiliziuju te procese. Te reči bismo mogli da proglasimo upravo definicijom vučićizma, gde je uvek veliki vođa taj koji stoji na braniku zemlje, dok su svi koji ne misle kao on neprijatelji. Plenković takođe ima omiljene medije. Sećamo se i kako je s ministrima bio na proslavi 80. rođendana Slobodne Dalmacije u Splitu, kad je rekao da vlada podržava nezavisnost medija i njihovu finansijsku održivost, čime se jača hrvatska demokratija.
Nemački javni radio „Deutschlandfunk“ u 2020. doneo je 50-minutnu reportažu pod nazivom “Hrvatska televizija“ u kojoj se suprotstavlja tome da je HRT “zastrašujući primer u šta se može pretvoriti javni servis”. Reportaža završava konstatacijom da na HRT-u vlada atmosfera kao u Severnoj Koreji.
Rimac se dotakao izmena krivičnog zakona, koji predviđa sankcioniranje osoba koje na osnovu položaja, zaposlenja ili funkcije imaju pristup materijalima krivičnog postupka i koji te materijale dele s javnosti pre potvrđivanja optužnice, kada krivični postupak postaje javan.
„Osim javne televizije mediji su uglavnom nezavisni. Oni nezavisno odlučuju koje će teme otvoriti i kako ih prezentovati. Do sada je bilo normalno da medij, onaj koji to odluči, kritikuje vlast. A sad imamo ovaj Lex AP, koji može dovesti do toga da se prikriju informacije koje su kriminalnog karaktera i čije bi iznošenje u javnost stvorilo pritisak da se procesuiraju. To je jedan opšti oblik kontrole. Drugi je bio taj da Plenković na konferencijama za novinare ponižava novinare i proziva ih da rade pod okriljem druge političke boje ili da jednostavno izbegava odgovore na pitanja“, navodi Rimac.
Pročitajte još...
Sličnost prepoznajemo i kroz stvaranje panike. Vučić je tako nedavno u direktnom TV prenosu na ploči nacrtao dijagram, kako je rekao, rata i napada koji se, dodao je, vode protiv njega. Prisetimo se i kako je 2013. kazao da mu svake sekunde stižu poruke da će ga ubiti. Plenković je prošle godine takođe tvrdio da mu prete smrću, nakon čega je pred Banske dvore stigao tim interventne policije.
Još jedna sličnost Plenkovića i Vučića ogleda se u njihovom naglašenom patriotizmu, isticanju da su oni ti koji stoje na braniku domovine, koju neprijatelj želi da destabilizuje. Kod Vučića se to najviše ocrtava u odnosu prema Kosovu, a kod Plenkovića temelj u tzv. dignitetu Domovinskog rata, očuvanju politike Franje Tuđmana itd.
„Sličnost svih autoritarnih vlasti jeste kad ne pružaju efikasne politike prema građanima, da se skrivaju iza neprijatelja države koji se najčešće nalaze napolju. U Hrvatskoj, s obzirom na ulazak u EU i u NATO, ne možemo očekivati da je takva retorika prihvatljiva, pa se traži unutrašnji neprijatelj. Dugogodišnji je to model, koji je počeo još 1990-ih s deobom na desnicu i levicu u ideološkom smislu pa je jedna drugoj prigovarala za pripadnost u Drugom svetskom ratu. Sad smo i dalje 80 godina iza rata, a kad želi da se izbegne neka bitna rasprava, povlače se ideološke relacije“, zaključio je Rimac.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare