Tehnološki rat više nije metafora – on postaje realnost: U šta se pretvara sukob SAD i Kine

Piše Petar Donić, Novi treći put

Od prvobitnih mera zaštite domaće industrije, carine su postale instrument geopolitičkog pritiska, a kulminaciju tog procesa vidimo u novom talasu carina koje je nova administracija Donalda Trampa uvela u aprilu 2025. godine, čime je dodatno produbila globalne podele.

U poslednje tri američke administracije, pristup trgovinskoj politici oscilirali su između liberalizacije i protekcionizma. Za vreme predsednika Baraka Obame, carine su korišćene retko i ciljano. Jedan od primera je carina od 35% na kineske automobilske gume iz 2009. godine, uvedena kroz Sekciju 421. Zakona o trgovini iz 1974. godine, kako bi se zaštitila domaća proizvodnja. Kina je odgovorila kontramerama, ali generalno gledano, Obama je više favorizovao multilateralne sporazume i rešavanje sporova putem Svetske trgovinske organizacije (STO), nego carinske alate.

Tokom prvog mandata Donalda Trampa (2017–2021), došlo je do radikalnog zaokreta. Pozivajući se na Sekciju 301. istog zakona, Tramp je uveo carine na više od 370 milijardi dolara kineskog uvoza, optužujući Peking za krađu intelektualne svojine i nelegalni transfer tehnologije. Carinske stope su išle i do 25% i važile su za hiljade proizvoda, uključujući elektroniku i delove za računare. Dodatno, koristeći Sekciju 232. Zakona o proširenju trgovine iz 1962, Tramp je uveo carine od 25% na čelik i 10% na aluminijum. Do kraja 2020. godine, prosečna američka carina na kinesku robu skočila je sa 3% na gotovo 20%. Kina je uzvratila carinama na više od 100 milijardi dolara američkog izvoza, naročito onih iz sfere poljoprivrede.

Džo Bajden je zadržao većinu Trampovih carina, pokazujući da postoji dvostranački konsenzus oko suzbijanja kineske tehnološke ekspanzije. Iako je ublažio neke carine prema saveznicima (npr. EU i Japanu), prema Kini je pooštrio carinsku politiku. Tokom 2023. i 2024. godine, Bajden je uveo carine od 100% na kineske električne automobile, podigao carinsku stopu za poluprovodnike sa 25% na 50%, i proširio mere na litijumske baterije, retke metale i solarnu opremu. Ove mere bile su deo strategije zaštite američke zelene industrije i odbrane od kineskih državnih subvencija, koje su drastično umanjile cenu kineskih proizvoda i činile ih konkurentnijim.

Povratkom Trampa u Belu kuću 2025. godine, započela je nova etapa protekcionizma. U aprilu, predsednik je proglasio vanredno trgovinsko stanje i uveo opštu carinu od 10% na sav uvoz, pozivajući se na Zakon o međunarodnim ekonomskim ovlašćenjima (IEEPA). Ova mera stupila je na snagu 5. aprila. Četiri dana kasnije, uvedene su dodatne “recipročne carine” koje zavise od veličine trgovinskog deficita sa određenim zemljama – Kina je dobila dodatnih 34%, Vijetnam 46%, a Indija 26%. Na ovaj način, ukupne carine na kinesku robu sada prelaze 50%, a prosečna carina na kineske proizvode u SAD dostigla je čak 74%.

Posebno važna bila je Trampova izvršna odluka od 2. aprila 2025, kojom se ukida de minimis pravilo za male pošiljke iz Kine i Hongkonga. Do tada, proizvodi vrednosti ispod 800 dolara mogli su da uđu u SAD bez carine. Samo prošle godine, više od 1,36 milijardi takvih paketa stiglo je u Ameriku. Od 2. maja, sve pošiljke podložne su carini od 30%, što je snažno pogodilo kineske e-trgovinske gigante kao što su Shein, Temu (PDD Holdings) i AliExpress (Alibaba). Deonice ovih firmi pale su i do 6% u jednom danu.

Najuticajnije carine do sada bile su one koje su pogodile elektroniku, čipove i električna vozila. Apple bi, da prenese sve carinske troškove na potrošače, morao da poveća osnovnu cenu iPhone-a sa 799 na preko 1140 dolara. Kompanije kao što su Dell, HP i Microsoft trpe slične efekte mera jer većinu svojih uređaja sklapaju u Kini. Proizvođači električnih automobila, poput Tesle, dobili su zaštitu od kineske konkurencije (npr. BYD i Nio), ali su i sami pogođeni višim cenama baterija i retkih metala i minerala iz Kine. Kina kontroliše 60% globalne proizvodnje retkih minerala i 85% kapaciteta prerade određenih metala, što joj daje značajnu moć.

Svi ovi faktori dramatično utiču na globalne lance snabdevanja. Kina prednjači u proizvodnji baterija (preko 70% globalne proizvodnje), solarnih panela (takođe preko 70%) i preradi retkih minerala i strateških sirovina. S druge strane, SAD i dalje dominiraju u dizajnu čipova (NVIDIA, AMD, Apple), softveru i proizvodnji opreme za litografiju (Applied Materials, Lam Research), a holandski ASML ostaje ključni igrač u EUV tehnologiji. Kina, međutim, ulaže velika sredstva u domaću proizvodnju čipova, veštačku inteligenciju i kvantno računarstvo, kako bi smanjila zavisnost od američkih dobavljača.

Ono što je nekada bio ekonomski sukob, sada se oblikuje u dugoročnu tehnološku konfrontaciju. Američke firme nastoje da diversifikuju lance snabdevanja prema Meksiku, Indiji i Jugoistočnoj Aziji, ali nove carine koje utiču i na te države dodatno komplikuju ovu strategiju. Sa druge strane, Kina paralelno ubrzava samostalni razvoj i širi uticaj u zemljama „Globalnog Juga“.

Svet se ubrzano kreće ka podeljenoj globalnoj ekonomiji, sa SAD i Kinom kao predvodnicima dva paralelna tehnološka bloka. Dok SAD jačaju koaliciju oko bezbednih lanaca snabdevanja, Kina putem Inicijative Pojas i put i pristupačnih digitalnih rešenja gradi sopstvenu sferu uticaja. 

Uz velike napore obe strane da smanje zavisnost jedna od druge, američki i kineski tehnološki sektori su i dalje snažno međusobno povezani – Apple zavisi od kineske proizvodnje, kineski telefoni koriste američke čipove, sam Qualcomm (Američka korporacija u domenu poluprovodnika) ostvaruje preko 60% prihoda iz Kine, ali i mnoge kineske firme zavise od američkog tržišta. Svako novo odvajanje od ovog globalizovanog pristupa ima svoju cenu, dok sa kineskom kontrolom nad ključnim mineralima i američkom zabranom izvoza naprednih čipova, preti opasnost trajne podele. Ovakva fragmentacija može rezultirati većim troškovima, sporijom inovacijom i političkom nestabilnošću dugoročno.

Gledajući iz tog ugla, Trampove carine iz aprila 2025. predstavljaju najdrastičniji protekcionistički zaokret američke politike u poslednjih nekoliko decenija. One utiču na gotovo svaki aspekt tehnološke industrije i dovode do ubrzane strategije udaljavanja i smanjenja zavisnosti od Kine, ali i šire. Tehnološki rat više nije metafora – on postaje realnost dve paralelne tehnološke civilizacije, koje se sve više razvijaju iza carinskih barijera, sa sopstvenim standardima i geopolitičkim interesima. Ovakva budućnost, ako se ostvari, jeste budućnost sa manje globalizacije, više političkih trzavica i označava novu etapu u trci za tehnološkom dominacijom.