10
Tekst koji sledi objavio je regionalni portal European Western Balkans, a napisao ga je njegov osnivač i glavni urednik Nemanja Todorović Štiplija, ujedno i izvršni direktor Centra za savremenu politiku.
Tekst prenosimo u celosti:
Predsednik Vučić danas govori jezikom „dijaloga“ u Financial Times-u i The Guardian-u. Kod kuće, međutim, taj dijalog se vodi pendrecima, partijskim batinašima i tihim smenjivanjem onih koji se usude da pokažu neslaganje.
PROČITAJTE JOŠ:
Vučić je nedavno uveravao međunarodnu javnost da je njegova vlada posvećena dijalogu, transparentnosti i uzdržanosti. Njegova kampanja pisama upućenih vodećim svetskim novinama usledila je nakon serije kritičkih izveštaja i uredničkih komentara u velikim međunarodnim medijima – podsećanja da se ta iznenadna potreba za „dijalogom“ pojavila tek kada je globalna pažnja postala intenzivna.
Stvarnost, međutim, govori sasvim drugačije.
Dijalog je dosledno zamenjen pendrecima, suzavcem, proizvoljnim hapšenjima i razaranjem nezavisnih institucija. Vlasti govore o „uzdržanosti“, a više od stotinu građana, uključujući studente, pretučeno je – neki i teško povređeni – zbog ostvarivanja prava na protest. Govore o „transparentnosti“, dok su medijski pluralizam ugušili, nezavisne regulatore stavili pod kontrolu, a istrage o korupciji zatrli. Govore o „kompromisu“, a svaka ustupka bila je kozmetička i pažljivo režirana za međunarodnu publiku.
Znakovito je što Vučić proteste prikazuje kao delo ekstremista i vandala – što njegovi lojalni mediji prevode u „blokadere“ i čak „teroriste“. U stvarnosti, protesti su počeli posle tragedije u Novom Sadu, kada su studenti i mladi ljudi tražili ništa radikalnije do odgovornost, transparentnost, demokratiju i vladu koja ih tretira kao građane, a ne podanike. Nazivati ih nasilnim agitatorima nije samo kleveta, već i uvreda za svakog ko je stajao mirno – makar 16 minuta za 16 žrtava – na ulicama.
Represija, međutim, nije samo vidljiva. Ona je i tiha. Univerzitetski profesori, nastavnici i drugi zaposleni u javnom sektoru koji podrže svoje studente suočavaju se s disciplinskim postupcima, gubitkom ugovora ili otkazima. Na ulicama se pojavljuju parapolicijske jedinice i partijski organizovani batinaši – neki od njih ranije osuđeni na višegodišnje kazne zatvora zbog nasilnih zločina – koji šire strah i urušavaju vladavinu prava.
U međuvremenu, proces potpune kontrole nad medijima se nastavlja, što se videlo i protekle nedelje, dodatno sužavajući ionako ugušen prostor za javnu debatu. Umesto da odgovori na zahteve demonstranata, vlast organizuje kontramitinge, finansirane i sprovedene kroz partijsku mašineriju – kao zamenu za stvarni dijalog.
Tvrdnja da bi vanredni izbori destabilizovali demokratiju teško je uverljiva kada su i poslednji izbori bili obeleženi nepravilnostima, kontrolom medija i zloupotrebom državnih resursa. Još je upečatljivije da ta argumentacija dolazi od lidera koji je raspisivao izbore kad god mu je politički odgovaralo: četiri od pet izbora pod Vučićem bili su prevremeni. Insistirati sada na krutim rokovima, dok se istovremeno uništavaju uslovi za slobodnu i fer utakmicu, znači svesti demokratiju na praznu proceduru bez sadržaja.
Evropski lideri su upozoreni da su protesti u Srbiji „bitka za demokratiju koju EU ne sme da ignoriše“. Ipak, oklevanje i dalje traje, a tišina može biti shvaćena kao saučesništvo. Stabilnost bez prava nije stabilnost – to je autoritarizam upakovan u mekše reči.
Vlada Srbije zaista jeste posvećena, ali ne demokratiji. Posvećena je sopstvenom opstanku – ne zauvek, već tačno onoliko dok se ne potpiše poslednji unosni ugovor. U tom smislu, ona nije samo autoritarna, već kleptautoritarna. Pitanje je da li je Evropa spremna da bude jednako posvećena vrednostima koje sama proklamuje.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
