"Strah je nestao, sve može da dovede do pada Vučića": Tekst o Srbiji na sajtu CNN-a od kog se predsedniku diže kosa na glavi je objavljen kao jedna od najvažnijih priča

Prvog novembra Aleksandar Matković kasnio je na voz. Putovao je iz Novog Sada, na severu Srbije, u glavni grad Beograd, gde radi kao ekonomski istoričar. Kada je stigao na stanicu, zatekao je prizor užasa koji i danas potresa zemlju.

Neposredno pre njegovog dolaska, nadstrešnica stanice – čija je rekonstrukcija završena nekoliko meseci ranije – srušila se, smrskavši putnike koji su čekali na peronu. Petnaest osoba je poginulo.

„Stajao sam tamo oko dva ili tri sata, samo zureći prazno u prostor gde je nekada bila nadstrešnica. Sve je bilo toliko nestvarno“, rekao je Matković za CNN.

Šok se ubrzo pretvorio u bes. Srušena nadstrešnica postala je snažan simbol onoga što mnogi Srbi vide kao korupciju u srcu države, oblikovanu vladavinom predsednika Aleksandra Vučića i njegove vlasti tokom 12 godina. Ono što je započelo kao bdenje za nastradale, preraslo je u gotovo svakodnevne proteste, privlačeći sve veće delove srpskog društva i proširujući se na svaki deo Balkanske zemlje. „Ušli smo na nepoznat teren“, kaže Matković.

Protesti, predvođeni studentima, zahtevaju punu objavu dokumenata o radovima na rekonstrukciji. Toliko su veliki i dugotrajni da se neki pitaju da li bi mogli da okončaju Vučićevu vladavinu. „Ljudi sebi postavljaju razna pitanja“, kaže Matković.

Vučićeva dugogodišnja dominacija

Vučić dominira Srbijom otkako je 2014. postao premijer, a zatim predsednik tri godine kasnije. Nekadašnji ministar informisanja brutalnog jugoslovenskog režima Slobodana Miloševića, Vučićeva Srpska napredna stranka (SNS) degradirala je srpsku demokratiju. Organizacija Freedom House ocenila je da je Srbija 2019. godine pala sa statusa „slobodne“ na „delimično slobodnu“ zemlju, navodeći napade na medije i koncentraciju moći u rukama predsednika.

Analitičari kažu da je njegov režim teško svrstati u određenu kategoriju. Nije toliko represivan kao režim Aleksandra Lukašenka u Belorusiji, ali nije ni toliko popustljiv kao onaj Viktora Orbana u Mađarskoj. Ivana Stradner, saradnica Fondacije za odbranu demokratija, kaže da je Vučić „pretvorio Srbiju u ono što je Rusija bila početkom devedesetih – kriminalnu, korumpiranu državu bez vladavine prava“.

Ipak, čak i njegovi kritičari priznaju da je vešt politički operater. U sve multipolarnijem svetu, zemlje poput Srbije – regionalne sile koju Zapad pokušava da odvoji od njenog istorijskog saveznika Rusije – imaju brojne mogućnosti.

Za Moskvu, Srbija može da zaustavi zapadnu ekspanziju drugih balkanskih država. Za Evropu, potencijalni rudnik litijuma u Srbiji mogao bi biti ključan za zelenu tranziciju. Za Kinu, Srbija pruža priliku za širenje uticaja kroz Inicijativu Pojas i put.

Čak i neki u Sjedinjenim Državama imaju interes u zemlji. Džared Kušner, zet predsednika Donalda Trampa, navodno radi na dogovoru o izgradnji hotela s Trampovim brendom u Beogradu, uz finansiranje iz raznih zalivskih zemalja.

Za Srbiju, ovaj transakcioni pristup možda ne predstavlja koherentnu ideologiju – ona prodaje oružje Ukrajini, ali odbija da uvede sankcije Rusiji – ali se pokazao isplativim. Srbija je osigurala snabdevanje ruskim gasom, kinesku infrastrukturu, evropske investicije, pa čak i glamurozne američke građevinske projekte.

Prelomni trenutak

Ova „strateška neodređenost“, kako je naziva Stradner, ipak je izazvala unutrašnje nezadovoljstvo.

„Ljudi su siti svega“, kaže Engjeluše Morina, viša saradnica Evropskog saveta za spoljne odnose. „Studenti su umorni od retorike gde Vučić govori jedno za unutrašnju publiku, a drugo za međunarodnu.“

Bes protiv vlasti tinjao je godinama. U maju 2023. godine, kada su Srbiju potresle dve masovne pucnjave, građani su protestovali protiv „kulture nasilja“. Kasnije te godine, nakon osporavanih izbora, opozicija je zahtevala novo glasanje. Demonstracije su trajale nedeljama, ali su na kraju zamrle.

Ovoga puta je drugačije, tvrde demonstranti i analitičari. Nagomilano nezadovoljstvo prema vlasti našlo je svoj izraz u tragediji na stanici u Novom Sadu. Stanica je ubrzano otvorena 2022. godine – uz prisustvo Vučića i Orbana – pred izbore te godine, pre nego što je ponovo zatvorena zbog dodatnih radova koje je izvodila kineska firma sa podizvođačima. Matković kaže da Srbi smatraju da je projekat bio „forsiran“ i „guran od strane političkih elita“. Ponovo je otvorena u julu 2024, samo četiri meseca pre nego što se srušila nadstrešnica.

Dok su se prethodne afere brzo zaboravljale, ova je ostavila traga. Percepcija korupcije je „jedina stvar koja ujedinjuje sve ljude“, kaže Stradner.

Tužilaštvo u Srbiji do sada je podiglo optužnice protiv 13 osoba za njihovu ulogu u katastrofi, uključujući bivšeg ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, ali demonstranti zahtevaju širu političku i krivičnu odgovornost.

"Strah je nestao"

Analitičari kažu da je Vučić vešt u gušenju protesta, bilo pravljenjem ustupaka, žrtvovanjem saveznika, zbunjivanjem opozicije ili ismevanjem pokreta. Redovno naziva demonstrante „stranim agentima“ koji pokušavaju da izvedu „obojenu revoluciju“, kao u bivšim sovjetskim državama.

Ali ovi protesti predstavljaju novi izazov. Počeli su kao izraz žalosti i u početku su bili oslobođeni „političkih“ simbola, poput zastava Evropske unije, koje je Vučić ranije koristio za diskreditaciju protesta.

Demonstracije su okupile širok spektar srpskog društva. U scenama nalik na kraj Miloševićevog režima, pridružili su im se čak i poljoprivrednici, koji su traktorima ušli u Beograd.

Čak su i sudije podržale proteste – što je šokantno, s obzirom na Vučićevu kontrolu nad pravosuđem, kaže Edvard P. Džozef, predavač na Univerzitetu Džons Hopkins.

„Obično se ne bi usudili da podignu glas, ali sada se pojavljuju u znak tihog odobravanja protesta“, rekao je Džozef za CNN. „Strah je nestao.“

Nije jasno kako Vučić može povratiti kontrolu. Režim nasilnog gušenja protesta značio bi „pisanje sopstvenog epitafa“, ali ni široke demokratske reforme ne deluju verovatno.

„Vreme je da Srbija prestane da gaji kult ličnosti“, zaključuje Stradner. „Vreme je da ljudi veruju u zakone, sudove i kontrolu moći, umesto u jednu ličnost.“