13
Na današnji dan, 1952. godine, rođen je Zoran Đinđić, student filosofije u Beogradu, potom bio na specijalizaciji kod legendarnog profesora Jirgena Habermasa u Frankfurtu, postao doktor filosofije na Univeritetu u Koblencu. Objavio nekoliko respektabilnih teorijskih knjiga, mnogo radova koji potvrđuju visok misaoni domet i ozbiljnost bez presedana.
Mogao je da odabere mirnu profesorsku karijeru, tiho uhljebije u zrelim godinama. Ali, katastrofalna politička zbivanja u ovoj ukletoj zemlji posle pada Berlinskog zida, kad se svet preustrojio a ovde se krenulo unazad, u jednoumlje, nagnala su Zorana Đinđića na politički angažman sa mnogo ličnog rizika i žrtvovanja: bio je jedan od osnivača Demokratske stranke 11. decembra 1989, stranke koja je sledila tradiciju demokratskih stremljenja iz minulih vremena.
Bio je prvi demokratski gradonačelnik Beograda novijeg doba (1997), potom prvi demokratski premijer, od januara 2001, posle rušenja zločinačke Miloševićeve koalicije sa radikalima (šta li se tu srušilo, evo njih zajedno danas!). Započeo je temeljne reforme uz mnogo otpora sa raznih strana, ubijen na ulazu u Vladu 12. marta 2003.
O Đinđiću i njegovim vremenima, dozvolite mi da ovo razdoblje označim njegovim imenom, već su napisane ozbiljne knjige, sa dokumentima, sećanjima i svedočenjima. Ostalo je – istorija i pouka za budućnost. Ali tu smo slabi, nama po mentalitetu, sa retkim izuzecima, ponajviše ide kultura zaborava, ili, da budem malo mekši, krhkost pamćenja.
Ne znajući šta i kako nam se sprema, sa Zoranom sam se najčešće susretao u redakcijama časopisa i nedeljnika. Bio je radoznao, voleo je da osluškuje druge, negovao je prijateljstva sa studija. Sretali smo se u pozorištima (dolazio je redovno sa suprugom u Borkinu „šećeranu“, kultno mesto pozorišnih marginalaca). Kad su se događala protestna okupljanja nije se pojavljivao sa nekom obezbeđenom pratnjom – svako je mogao da mu priđe, ne pamtim da je negde reagovao osorno.
Poslednji put sam ga sreo, uz njega je bio Mićun, u Pionirskom parku, tri meseca uoči fatalnog odstrela. Uz pozdrav sam mu samo rekao da je posle onog izlaska specijalaca na ulice Beograda, u „radnim odelima“ (izraz Koštuničin), ali i sa dugim cevima – opasno ugrožen. Odvratio mi je nonšalantno: sad nema koraka unazad, istoriju je teško graditi, ali i predvideti.
Tako je i bilo. Bio je mlađi od mene 13 godina i sve ove godine pomišljam da deo krivice za njegovu tragičnu sudbinu pada i na moju malenkost.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
