6
Poslednjih godina u Srbiji se pojavio zanimljiv trend - znamo ministre u Vladi Srbije, ali ne i kojim resorima upravljaju. Prepoznajemo ih, ali ne znamo šta im je tačno posao. Slika o njima formira se na osnovu onoga što govore pred kamerama. A to najčešće nema veze sa onim za šta su zaista plaćeni.
U mrtvoj trci za ministra koji se često “slika”, ali retko govori na temu, jeste ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Tomislav Momirović. Nije da Momirović ne obilazi gradilišta, ali najčešće je samo pratnja predsednika Aleksandra Vučića. Zadužen je da nakon što predsednik ispriča sve ono što bi trebalo ministar da uradi, izađe pred građane i “odrecituje” hvalospev Vučiću.
U pauzama sendviča sa majonezom i mortadelom, koji mu Vučić spremi na haubi automobila i tužnog pogleda u autobus u koji su sa predsednikom ušli svi osim njega, Momirović poredi Vučića sa Titom i kraljem Aleksandrom.
„Ja sam u politiku ušao samo zbog predsednika, iako i ovoj zemlji dugujem mnogo, pre njega nisam video tu predanost, talenat i priliku da se nešto uradi. Ja njega vidim kao političara formata kralja Aleksandra ili kneza Miloša“, rekao je Momirović.
I tako u nedogled.
Za lepe reči na račun Vučića zadužen je i ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin, ali reklo bi se mnogo više za sporadično podgrevanje ideje o “srpskom svetu”, verbalne obračune sa hrvatskim političarima, ali i srpskim kriminalcima. Sa kojima se neretko, gle ironije, slika.
Na primer, sa Predragom Koluvijom, vlasnikom najvećeg zasada marihuane u ovom delu Evrope „Jovanjica“ ili sa kriminalcima koji se indirektno dovode u vezu sa klanom Veljka Belivuka.
Kad je reč o ministru odbrane Nebojši Stefanoviću, on je najjednostavnije rečeno dežurni krivac.
Poslednjih meseci Stefanovićevo ime dovodi se u vezu sa gotovo svakom aferom. I nije da tu nema materijala, ali izgleda da je, ipak, najviše “kriv” što se odmetnuo od predsednika.
Na listi “nepodobnih” često se nađe i ministarka rudarstva i energetike Zorana Mihajlović. U javnosti je više prepoznatljiva kao braniteljka ženskih prava.
Ministar finansija Siniša Mali možda i jedini u javnosti govori o onome za šta je plaćen – finansijama i “nikad boljem stanju” državne kase.
Ministarka evropskih integracija Jadranka Joksimović tu je da nam “otvori oči” i da nam kaže da odlično napredujemo na putu ka EU iako se niko ne seća kad smo otvorili poslednje poglavlje.
Ministar sporta Vanja Udovičić s vremena na vreme udari kamen temeljac za neki sportski objekat, koji se uglavnom nikada ne dovrši.
Ministar zdravlja Zlatibor Lončar i ministarka za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja Darija Kisić zaduženi su za vrlo oprečne i zbunjujuće izjave o korona virusu i vakcinaciji. Kako inače, prokomentarisati izjavu ministarke Kisić:
“Treća doza vakcine neće ojačati kolektivni imunitet već samo one koji su vakcinisali i njihove najbliže. Jedino ako se svi vakcinišemo možemo da pobedimo virus”.
Član Vlade Srbije iz redova socijalista Branko Ružić služi kao jedina spona sa medijima koji nisu pod kontrolom režima. Jedan je od retkih ministara koji “imaju dozvolu” da govore. Sa druge strane, njegov stranački kolega Novica Tončev, ako je suditi po onome što smo dosad videli, služi za povremeno potkusurivanje naprednjaka sa SPS.
I to bi bilo to.
Osim što je Ratko Dmitrović u medijima prozvan “ministrom za Ustaše i matericu”, zbog čestog iznošenja svojih neretko radikalnih stavova o Hrvatima i o podstrekivanju žena u Srbiji da rađaju još dece, ostali članovi Vlade za veći deo javnosti uglavnom su nevidljivi.
U toj grupi su ministar poljoprivrede Branislav Nedimović, ministarka kulture Maja Gojković, pravde Maja Popović, privrede Anđelka Atanasković i državne uprave i lokalne samouprave Marija Obradović. Večita nepoznanica je i šta tačno rade ministri Nenad Popović i Milan Krkobabić. Utisak je da se mnogo više očekivalo i od Nikole Selakovića kao šefa diplomatije, a pogotovu od Gordane Čomić kao ministarke za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog.
Možda samo ne vole da se slikaju.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
