1
U predloženim ustavnim amandmanima o pravosuđu i dalje je prisutan preveliki uticaj politike i zato ne odgovaraju potrebama naše političke i pravne kulture, izjavio je u intervjuu FoNetu profesor Ustavnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu Tanasije Marinković i upozorio na mogućnost da predstojeći referendum ne bude legitiman.
Politički okvir nije omogućio iznalaženje takvog teksta amandmana koji bi sudijama i tužiocima omogućili da posao rade nezavisno i samostalno, najstručnije što mogu, rekao je Marinković u serijalu Kvaka 23.
Kako je ocenio u razgovoru sa Zoranom Sekulićem, u amandmanima ima odgovarajućih pomaka u odnosu na postojeći tekst Ustava, ali oni nisu takve prirode da pravosuđe oslobađaju stega politike.
Ukazujući da su sudstvo i tužilaštvo nezaštićeni od ataka izvršne i zakonodavne vlasti, Marinković je konstatovao da je „taj preveliki uticaj politike ostao prisutan“ i u predloženim ustavnim amandmanima.
Kako je ilustrovao, „mi smo neke gljivice izlečili ili ćemo možda izlečiti, ali su ostali drugi problemi i druge bolesti koje opterećuju naš pravosudni sistem“.
On je upozorio i na mogućnost da predstojeći referendum o ustavnim amandmanima neće biti legitiman, ukoliko građani ne budu obavešteni o čemu se konkretno izjašnjavaju.
Ako građani budu prepušteni samo referendumskom pitanju, onda njihova odluka neće biti razborita, obrazložio je Marinković i predočio da nije u redu da se rasprava vodi samo između najužeg kruga stručnih lica i da javnost o tome nema nikakvu predstavu.
On je pozvao da se na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, posebno na Javnom servisu, organizuju stručne diskusije onih koji su „za“ i „protiv“ ustavnih amandmana i ponovio da referendum neće imati legitimitet, ako te diskusije izostanu.
Makar u poslednjem trenutku, građanima se mora bar malo približiti ova složena tema, koja je potpuno skrajnuta u medijima, ali i u nastupima političkih stranaka, kako vlasti, tako i opozicije, rekao je Marinković.
To je objasnio uverenjem da je naša politička scena potpuno ispražnjena od suštinskih tema, što iz svojih razloga želi vlast, ali na takvu vrstu igre, nažalost, pristaju i određene opozicione stranke.
One strankama na vlasti dopuštaju da diktiraju teme i tako svima u društvu oduzimaju mogućnost izjašnjavanja, a izjašnjavanje podrazumeva prethodno obaveštenje o tome šta je predmet referenduma, predočio je Marinković.
„Kada političari napuste političku scenu i povuku se iza kulisa, šta je građanima ostalo? Da razmišljaju o tome šta udišu, šta jedu i ko ih leči. Prepušteni su sami sebi da se bore za ono nasušno, a to ipak nije život u jednoj civilizovanoj zajednici u 21. veku“, ocenio je Marinković.
Ogromnu odgovornost za to vidi najviše na onima koji su na vlasti, jer amandmane i Zakon o referendumu nisu pripremili kako treba, ali smatra da je „velika odgovornost, možda još veća u takvoj situaciji, i na opoziciji koja ne reaguje na svojevrsnu manipulaciju koja dolazi od strane vlasti“.
Mada je procedura izmene Ustava unapred utvrđena i sasvim jasna, on kao sporan vidi i način na koji je sprovedena, jer je „postupak krenuo od organa koji je bio nelegitiman, Vlade proistekle iz nelegitimne Skupštine, koja je proistekla iz nelegitimnih parlamentarnih izbora 2020. godine“.
Uprkos tome što smatra da zvanična radna grupa jeste „boljitak u odnosu na ono što smo videli 2018.godine“, Marinković „čvrsto stoji na tome“ da ceo proces nije bio legitiman.
I kada su bila javna slušanja u Skupštini, kako je primetio, „ponovo smo slušali govor mržnje usmeren na sudije u trenutku kada tobože menjamo Ustav da bismo unapredili položaj sudija i tužilaca i navodno se približili Evropi“.
„To ne govori o iskrenosti namera onoga ko menja Ustav tobože zbog toga da bi unapredio vladavinu prava“, rekao je on, ističući da se vladavina prava i demokratija „mažu na hleb“.
„Od toga kakve će nam biti sudije i tužioci, zavisi kakva će nam biti bezbednost, hoće li nam se govor mržnje širiti po muralima u Beogradu, hoće li nam se kriminalci širiti po ulicama i hoće li policija snimati građane i prijavljivati ih na legitimnim skupovima koji se organizuju“, obrazložio je Marinković.
Kako je precizirao, od toga zavise i „sloboda građana, njihova sloboda izražavanja, okupljanja i udruživanja i njihova imovina koja se štiti preko pravosudnog sistema, dakle, suštastvena životna pitanja koja se tiču dostojanstva svakog građanina“.
Na opasku da se vlast poziva na podršku Venecijanske komisije ustavnim amandmanima, Marinković je uzvratio tvrdnjom da nas je Venecijanska komisija na izvestan način odvraćala od „ovako brzoplete promene Ustava“.
Kako je protumačio, Venecijanska komisija između redova preporučuje vlastima da ne žure, „jer je imala u vidu činjenicu da je ova Skupština takoreći jednostranačka i da to nije demokratija“.
Venecijanska komisija, recimo, kaže da ne može Skupština u kojoj jedna stranka ima više od dve trećine poslanika da bira pravosudne savete. Ona je deligitimisana kao takva, ukazao je Marinković.
Prema njegovim rečima, stav Venecijanske komisije je i da opozicija učestvuje u izboru pravosudnih saveta, „a toga naravno kod nas po definiciji ne može da bude u ovakvom miljeu“.
Marinković smatra i da nije slučajno što se referendum organizuje dva meseca uoči izbora i podseća na opštepoznato pravilo da se godinu dana pred referendum ili izbore ne menjaju propisi o njima, jer je to nedemokratski.
Upitan da li je u takvoj situaciji skoro potpuno irelevantno šta uopšte piše u aktima, ako sve zavisi od političke volje jednog čoveka, on je odgovorio da je to, nažalost, „dobar zaključak“.
U tome i jeste problem što se ovim amandmanima i njihovom eventualnom ratifikacijom na referendumu ratifikuje ta politika da jedno propisujemo, a drugo radimo, obrazlaže Marinković, ali ne misli da je ta situacija fatalistička i da sa njom treba da se pomirimo.
Pozivajući se na Džona Stjuarta Mila, on je naglasio da građani neće imati demokratiju, ako ne žele da se bore za demokratiju, i poručio da bi političke stranke, a sada i politički pokreti koji bujaju, trebalo da budu prvi u frontu te borbe.
„Referendum jeste vid izjašnjavanja građana, primer kada mogu da vrše vlast tako što će odlučivati na jedan ili na drugi način“, istakao je Marinković.
On misli da je poslednji trenutak da se političke stranke trgnu i pozovu građane da se u što većem broju izjasne na referendumu.
Posle toga, naravno se bave politikom, a ne da se povlače sa političke scene i da prepuštaju drugima da određuju politiku i „drže građane u mraku u kojem su već podugo“, zaključio je Marinković.
BONUS VIDEO: Zašto referendum nikoga ne zanima
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
