Milicu Kralj udario aktivista SNS

Autorski tekst Milice Kralj za portal N1 prenosimo u celini:

Izlazeći iz zgrade u kojoj živim zatekla sam tri mladića ispred spiska stanara koji su nešto upisivali u papire koje su nosili sa sobom, nešto su proveravali u tim papirima, komentarisali, upoređivali su naša imena sa nekim svojim spiskom. NIje to prvi put da se pred izbore (ili tokom izbornog dana čak) takve muljave i zakonom zabranjene stvari događaju u mojoj zgradi. Nije moja zgrada jedina ni u Beogradu niti u Srbiji u kojoj se to događa, ali sam ja u prilici da javno pričam baš o događaju u ovoj zgradi.

Nije, dakle, prvi put da „aktiviste“ ja ili neko drugi od stanara pita šta rade, upozori ih da se to ne sme, te da se oni onda povuku, naviknuti da im to ljudi govore i znajući da to zaista ne bi trebalo da rade. Međutim, prvi put svedočim da su nam u zgradu poslati neki agresivni mladići u svečanim sakoima. Pitala sam šta radde i dobila neki drski odgovor, a odmah zatim su svečano obučeni mladići potvrdili da su iz Srpske napredne stranke i da nemaju nikakav problem s tim da rade to što (ne bi smeli da) rade, pa da samim tim nemaju ništa protiv da ih fotografišem, objavljeno je na N1.

Kad sam izvadila telefon da slikam, i oni se namestiili, momak sa papirima u sakou se predomislio i udario me po ruci i blago odgurnuo, uz vikanje da sam mu preblizu. Rekoh mu da ću se odaljiti korak, dva, radi fotografisanja, da mu ne smetam blizinom, a da ću nakon toga pozvati policiju, jer me udario. Oni se tad brzo okrenuše, glavni požuri stepenicama ka međuspratu, druga dvojica požuriše ka liftu, kanda svi pobegoše u unutrašnjost zgrade.

Eto, nije prvi put da se događa u mojoj zgradi, ali prvi put da su stranački aktivisti stranke koja ima apsolutnu vlast počeli da udaraju stanare. Da poznajem nekog iz te stranke posavetovala bih ga dobronamerno da nadležnima predoči da među stanare ne bi trebalo da šalju mladiće kratkog fitilja, jer to po stranku može da ima više štete nego koristi, na primer – jer deluje da među „terencima’ nemaju više iole pristojnih ljudi, na primer – jer deluje da njihove pristalice hoće da nas zastrašuju.

Razmišljala sam da li uopšte o ovom inicidentu javno da govorim, jer on deluje bezazleno u odnosu na ono što se u našem društvu udavljenom u nasilju događa svakodnevno, i još se događa u danu kad moj racio još uvek nije prihvatio činjenicu da je ponovo jednog profesora pretukao učenik… Mogla sam da ne pitam momke u sakoima ništa, da spustim glavu, prođem i odem svojim putem. Mislim, u teoriji ja sam zaista mogla da odćutim, pustim, napravim se da živim „na Marsu“, ali nisam sazdana tako da to zaista i mogu, iako se u poslednje vreme svim snagama trudim da ne govorim previše o našoj svakodnevici da ne bih samu sebe otrovala, jer nema se šta dobro kazati niti o svakodnevnici niti o nama koji svakodnevicu delimo.

U policiji su bili ljubazni, ali nije mi ništa polomljeno, nisam prebijena pa da imam šta da prijavim…

To što me neki klinac udario u mojoj kući u kojoj živim od kad znam za sebe u koju je upao kao aktivista vlasti, u mojih pedeset godina, zaista nije doslovno ništa u odnosu na ono što svakodnevno doživljavaju ljudi koji nemaju mogućnost da to iznesu u javnost. Ali, nasilje se ne može meriti. Ne postoji manje ili veće nasilje. Nije bolno samo nasilje fizičko.

Sama sam sebi dosadila jer godinama javno govorim o nasilju. Nasilje se godinama promoviše, i sada možemo da kažemo da je nasilje u našem društvu mainstream. Nasilje je kod nas toliko moćno da možemo da ga klasifikujemo. Ovaj događaj iz moje zgrade (i svih naših zgrada) je iz grupe „Nasilja nad izbornim procesom“. Nasilje nad izbornim procesom podržavaju i brojni fantomski stanari iste te moje zgrade koji ne osećaju nikakvu moralnu prepreku da dođu da glasaju na isto mesto gde glasamo mi koji zaista tu živimo. U brojnost i moralnu gromadnost te vrste nasilnika fantoma iz moje zgrade uverila sam se kad sam bila kontrolor na izborima pre dve godine.

Nasilnici su elita. Vaspitan čovek je ruglo u ovakvom društvu. Pristojan čovek je građanin trećeg reda, persona non grata u ovakvom društvu kao što je naše. Nismo podvukli crvene linije onda kad smo morali, i sad je sve dozvoljeno.

Tamo gde je budžet za kulturu nula, gde su ministri za kulturu nule, gde kultura, obrazovanje i dečiji program nisu obavezni već nepoželjni, tamo je nasilje vrhunac koji možemo očekivati od budućnosti.