11
Na 69 od ukupno 100 najvećih tendera u Srbiji u prvoj polovini 2019. javio se samo jedan ponuđač, dok se generalno, bilo da je reč o nabavkama veće ili manje vrednosti, u proseku prijavljuju svege dve firme ili konzorcijuma. Ovakvi podaci ukazuju na to da su uslovi na tenderima tako skrojeni da može da ih ispuni samo određena firma ili su signal ostalim ponuđačima da se na njih ne prijavljuju.
Ovo u izjavi za portal Nova.rs navodi Dragan Dobrašinović iz Koalicije za nadzor javnih finansija. On kaže da je podatke o broju prijavljenih ponuđača na tenderima velike vrednosti u Srbiji dobio od Uprave za javne nabavke.
Povezane vesti:
„Reč je o zvaničnim podacima koji ukazuju na jedan paradoks. Na najvećim tenderima trebalo bi da da bude najveća borba, jer ko ne želi da se bori za milione, a mi u najvećem broju slučajeva imamo samo jednog ponuđača“, kaže Dobrašinović.
On dodaje da se u proseku na tendere u Srbiji, nevezano za vrednost javne nabavke, prijavljuju dva ponuđača. Kako ističe, taj drugi je često tu da bi dao privid konkurentnosti.
„Ne znam da li je korupcija u javnim nabavkama učestalija sada nego za vreme bivših vlasti, ali je jasno da nije ništa bolje. Problem je što je SNS na vlast došao upravo na antikorupcijskoj priči. Napravljeni su nešto bolji zakoni, ali se u praksi ništa nije promenilo”, ističe Dobrašinović.
Mehanizam nameštanja tendera
Samo jedan ponuđač na nekom tenderu dovoljan je razlog za sumnju da nešto nije u redu. Sagovornici portala Nova.rs navode da se upravo preko uslova u konkursnoj dokumentaciji „šteluju“ poslovi za jednu firmu, neretko blisku vlasti ili pojedincu koji je u vladajućoj stranci.
Danilo Pejović iz Transparentnosti Srbije kaže da se kroz više faza tokom sprovođenja postupka javnih nabavki nekom može namestiti posao.
„To može biti već u fazi planiranja i tu je glavni mehanizam da se planira nešto što je nepotrebno ili se to čini u većem obimu nego što je to potrebno, pa se vrednost nabavke precenjuje. Do nameštanja može da dođe i tokom realizacije postupka i to specifikacijom nekih dodatnih uslova, koji su skrojeni tako da može da ih ispuni određena firma“, objašnjava Pejović.
Portal Nova.rs juče je objavio da je JP Srbijagas putem javne nabavke kupio 10 automobila, tokom vanrednog stanja, a na tender se javio samo jedan ponuđač, koji je, iako je procenjena vrednost bila tajni podatak, dao gotovo istovetnu ponudu. Određivanje vrednosti javne nabavke za poslovnu tajnu takođe može da ukaže na korupciju, jer postoji rizik da do tog podatka dođe upravo željeni ponuđač.
Svaka vlast je imala svoje ponuđače
Međutim, najočigledniji primer sumnjivog tendera ipak je nabavka novogodišnje rasvete u Beogradu na kojoj su favorizovani proizvodi grčke kompanije, čiji je jedini predstavnik u Srbiji bila firma Kip lajt. Osim u prestonici ona je dobila posao i u Nišu, gde su u konkursnoj dokumentaciji do detalja bili opisani ukrasi koje je Kip lajt već isporučio Beogradu.
Božo Drašković, bivši član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, navodi da je svaka vlast u Srbiji imala svoje dobavljače, odnosno firme koje su dobijale veliki broj poslova na tenderima, te da su se one menjale sa promenama vlasti.
„Iza ključnih dobavljača stajale su partije ili istaknuti pojedinci u njima. Sa promenama vlasti i oni su se menjali. Zanimljivo je to što nova vlast ne ispituje korupciju kod prethodne, osim u slučajevima ličnog revanšizma. Većini političara je politika poluga da dođe do novca, iako su njihovi zvanični prihodi mali. Nema te vlasti ili učesnika u njoj koji je spreman da radi za tako malo novca, a da istovremeno ne koristi poluge institucije kojom upravlja pre svega za svoje lične interese, a onda za državu“, objašnjava Drašković.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
