INTERVJU Dejan Bursać: "Režimu ostaje samo represija"

Predsednik Srbije počeo je podrugljivo da odgovara na sve zahteve građana i studenata, poručujući da je on za sve kriv i da ga mogu goniti. Da li je ovo najava nove faze njegove vladavine?

Čini se da jeste. Vučić je u poslednjih nekoliko nedelja donekle konsolidovao svoje redove velikim mitingom, novim mandatarom i osnivanjem pokreta – i sudeći po svemu shvatio da bi prolongiranje ove krize moglo da ga košta vlasti.

Glasači SNS su upravo od njega naučeni da cene neku vrstu stabilnosti i da im on to obezbeđuje, a u poslednjih pet meseci toga nema, i ako se ova situacija iz njihove perspektive uskoro „ne reši“, ti glasači bi mogli početi tražiti alternative koje će povratiti stabilnost. Zato gledamo ovaj izuzetno agresivan nastup i zato gledamo sve ove poteze vlasti poslednjih dana od kojih mnogi ne samo što prelaze granicu zakonitog, nego prelaze i granicu onoga što teorijski razdvaja nekakve modele falične demokratije od autoritarnog režima.

Njemu je dakle sada ključno da što pre pokuša da završi ovu krizu, pa makar i po cenu potpunog pada fasade ovog režima i ogoljivanja njegove autoritarne i agresivne srži i pred domaćom i pred međunarodnom javnosti. Ali to je sada sekundarno za Vučića – o popravljanju imidža će razmišljati kasnije.

U subotu smo u Beogradu i Novom Pazaru videli kako izgledaju dve Srbije. Šta bi bile ključne razlike između ova dva događaja?

Da izbegnem razgovor o očiglednom, a to je ogromna (para)državna organizacija skupa režima na koju je potrošeno ko zna koliko novca, čini mi se da je ključna razlika u stvari u porukama. Vučić je relativno jasan i agresivan, dok od druge strane i dalje ne vidimo konkretizaciju u smislu očekivanih ishoda (i puteva ka njima) i to u ovom prolongiranom političkom konfliktu može da utiče na raspoloženje i energiju protestnog pokreta.

Deluje da su očekivanja vlasti i samog predsednika pred skup u Beogradu bila daleko veća od onoga što smo videli na ulicama Beograda. Šta Vučiću preostaje posle svega?

Vučić kontinuirano podiže očekivanja svojim glasačima i tako sam sebe baca u problem. Setite se da je još početkom marta najavio da će sve ovo biti završeno za dve nedelje. Tako je bilo i za ovaj skup, koji je organizovan kao pandan velikom protestu održanom 15. marta, a očigledno mu nije prišao ni blizu po brojnosti, uprkos ogromnim kapacitetima upregnutim u organizaciju. Čini se da ni ideja o pokretu i novom mandataru nije dovoljno snažna.

Preostaje mu da ispuni zahteve studenata, ali pošto je jasno da to ne namerava, nažalost ostaće mu uglavnom represija. To je manje-više implicitno najavljeno i kroz tzv. zahteve koje je izneo na skupu.

Da li je posle subote jasnije koliko je pala moć i podrška koju je nekada imao Vučić?

Pad podrške očekivano sporo ide, iako je jasno da postoji manjak energije i pad poverenja među glasačima SNS. Ovakvi skupovi su uostalom i demonstracija snage sopstvenim glasačima, pokazatelj da je organizacija očuvana i da „mašinerija“ i dalje radi. Jasno je da SNS neće popuštati i da će sada svoju vlast temeljiti upravo na toj mašineriji: sredstvima sile, prednostima u smislu budžeta kojima raspolažu, medijskoj dominaciji. Ti kapaciteti nisu oštećeni i čini se da je protestnom pokretu potreban novi mehanizam ili novi pristup ako želi da poljulja ove temelje vlasti SNS i primora ih na ustupke u pogledu zahteva.

Vidimo da tužilaštvo i policija selektivno postupaju i da su na udaru praktično svi koji iznose mišljenje protiv vlasti. Može li takav odnos prema ljudima da demotiviše učesnike protesta ili da probudi inat?

Mnogi organi naše države se nisu baš proslavili u prethodnih pet meseci i mislim da će, kako god da se završi ova aktuelna situacija, to samo doprineti ogromnom padu poverenja građana u institucije i državu uopšte. U takvom raspoloženju, čak i da se „iskobelja“ iz aktuelnog problema, Vučiću će biti mnogo teže da upravlja zemljom nego što je bio slučaj do sada.

Da li vas je iznenadila Vučićeva odluka da umesto izbora posegne za formiranjem nove Vlade Srbije?

To pokazuje koliko je sve ovo za SNS neistražen teren. U svim ranijim krizama, prvi Vučićev impuls je bio da se ide na birališta: time se kupi nekoliko meseci vremena, na izborima se pobedi jer se igra u neravnopravnim uslovima, dobijete novu vladu sa novim legitimitetom i dok se ceo taj proces završi svi obično i zaborave oko čega je bila kriza.

Međutim, ta formula važi kada se igra na terenu koji je uglavnom kontrolisan od strane SNS. U prethodnim mesecima, narativ i dinamiku je uglavnom nametala druga strana, a druga strana je u ovom slučaju bila vrlo difuzno organizovana, nepredvidiva i nije imala političku ambiciju u trci za rejtingom, te je i otpornija na kritike i pritiske.

Zato bi izbori bili rizik za Vučića. Uostalom, istraživanja govore da je rejting SNS počeo da pada i sve to zajedno ga je verovatno podstaklo da ipak ide ka novoj vladi.

Deluje da vlast postepeno menja narativ kada je reč o priči o zvučnom oružju, pa sada češće slušamo objašnjenja kako je „možda korišćeno, ali da Vučić nije znao“. Kako mislite da će se okončati čitava priča?

Nisam siguran da se priča o zvučnom topu uopšte može okončati dok SNS kontroliše institucije. Ali za budući demokratski i pravedan karakter naše države verujem da je izuzetno značajno da se ispitaju svi događaji oko 15. marta u Beogradu.

Studente na putu ka Strazburu dočekuje veliki broj ljudi iz dijaspore, a na scene dočeka nisu ostali imuni ni brojni evropski mediji. Očekujete li da to doprinese promeni odnosa u administraciji EU prema situaciji u Srbiji?

Već ranije smo pomenuli da je Vučiću u ovoj krizi ugrožen spoljni legitimitet samim postupanjem vlasti prema demonstrantima, a to je nešto što je on vrlo pažljivo gradio godinama, i to uglavnom na transakcionim osnovama: investicije i kupovina oružja od Pariza, podrška Ukrajini i Izraelu, litijum za Berlin, pregovori sa Prištinom za Brisel, krediti i projekti za Kineze, energenti i odsustvo sankcija za Moskvu, dakle za svakog po nešto. Međutim, i evropski političari moraju da misle o svojim biračima, a birači obično ne vole kada ste srdačni sa problematičnim liderima. U tom smislu, vidimo i da se odnos Ursule fon der Lajen promenio. U samo nekoliko meseci, došli smo od „dragi Aleksandre“, do otkazivanja zajedničke konferencije za medije i vrlo hladnih objava na društvenim mrežama prilikom Vučićeve martovske posete Briselu.

Da li se Vučićev susret sa Makronom može tumačiti kao podrška Francuske vlasti SNS-u?

Apsolutno se može tumačiti transakciono. Od Francuza su kupljeni (i, po svemu sudeći, preplaćeni) borbeni avioni, Francuzi imaju koncesiju na beogradski aerodrom, izabrani su kao partner za metro, priča se i o saradnji u pogledu nuklearne energije. Za Makrona i Francusku, to je zasad dobar posao.Videćemo da li će to i ostati.

Koliko smo trenutno daleko od razrešenja političke krize?

Nije zahvalno projektovati, pogotovo kada imamo tako difuzne i nepredvidive aktere poput studenata i uopšte ovog vrlo širokog protestnog pokreta sa jedne strane, a takođe jednako nepredvidiv režim sa druge.

Bilo bi lakše dati neku ocenu da u Srbiji postoji strukturiran partijski sistem, ali on je nažalost vrlo temeljno razmontiran počevši od 2012. godine do danas, velikim delom zahvaljujući pritiscima režima, a nekim delom i zbog nesnalaženja samih opozicionih partija. U funkcionalnom demokratskom partijskom sistemu, ovakva petomesečna kriza bi nužno dovela do masovnog odliva glasova od vladajućih ka opoziciji, dok se kod nas to ne dešava ili se dešava tek vrlo, vrlo stidljivo – što govori kako o medijskoj presiji koju režim vrši nad svojim biračima, tako i o masovnom nepoverenju u političku ponudu na drugoj strani spektra.

Kako god da se ova kriza razreši, ostajemo sa jednim ranjivim i padu sklonom režimu, kao i sa oslobođenim i ohrabrenim građanima, te smatram da je režim zaista ušao u svoju terminalnu fazu – doduše ona može da potraje, čak i više godina.