Sećate li se Jelene, majke dva sina, koja je očajnički molila za život? Napokon je dobila bubreg. "I dalje ne verujem, kao da sam u snu"

Međutim, čudo se desilo i Jelena je pre nekoliko dana primila najvažniji poziv u životu i dobila bubreg.

Trenutno se nalazi na Vojnomedicinskoj akademiji gde joj je urađena tranasplantacija, a za Nova.rs kaže da još nije svesna da je dobila novu šansu za život.

"Bila sam relativno dobro sve do 2020. godine, kada sam dobila kovid. Stanje mi se dosta pogoršalo, zbog čega sam bila na dijalizi. Na listi za kadaveričnu transplantaciju bila sam tri godine. Na žalost, nisam imala živog donora, pa je moralo na ovaj način. Mene su pre godinu i po dana jednom zvali. Ipak, nisam ja dobila bubreg, nego jedna devojka. Posle toga nisam imala pozive, zbog čega sam se okrenula fondaciji i prikupljanju sredstava za transplantaciju u Belorusiji", priča nam Jelena.

Čula je, objašnjava, da je u Belorusiji moguća kadaverična transplantacija, te da u toj zemlji čitav proces ide brže. Samim tim su joj i šanse veće.

"Svi su se uključili u prikupljanje sredstava, moja porodica, prijatelji, rodbina... Čak su me i zvali iz Belorusije, ušla sam u taj proces, imali smo dogovoren termin za april. Zaista se zahvaljujem svima koji su mi pomogli da to ostvarim", navodi ona.

Onda se desilo čudo.

"Bogu hvala, desilo se čudo i 27. februara pozvala me doktorka i rekla da imaju potencijalnog donora za mene, da smo kompatibilni i da je odgovarajuća krvna grupa. Rekla mi je da što pre dođem kod nje i ako nisam prehlađena, da započnemo proceduru s pregledima".

Bila je, kaže, i uzbuđena i uplašena.

"Odmah sam se spremila i otišla. Taj dan je bio iscrpljujuć za mene, analize i pregledi su teški, ali sam mislila smao na jedno - da ću ponovo živeti. Nas osmoro je bilo kandidata i na kraju se ispostavilo da sam ja srećne ruke", nastavlja da priča Jelena.

Operacija je protekla odlično, dok je oporavak znatno teži.

"Nije ništa strašno, posebno kad znam da sam dočekala posle četiri godine organ koji će mi promeniti život. I presrećna sam i uzbuđena zbog toga. Zahvalna sam na novoj šansi i kad sam je dobila, izdržaću i ovo i oporaviću se".

Veliku zahvalnost duguje celom medicinskom timu sa VMA.

"Hvala im, svima. Nikog ne bih izdvojila jer su zaista pravi tim. Moje je sad samo da ih slušam i da se pridržavam njihovih saveta".

Volela bi, kaže, da nekad sazna od koga je dobila organ.

"Večnu zahvalnost dugujem toj osobi i porodici i zaista ne postoje reči koje bih im uputila. Možda nikad ne saznam ko je ta osoba, ali zaista su vredni divljenja ljudi koji odluče da doniraju organe voljene osobe i tako spasu minimum četiri-pet života".

Svest o transplantaciji

Jelena spominje i Udruženje "Donorstvo je herojstvo" koje širi svest o transplantaciji i njenom značaju.

"Mnogo je pozitivnih ljudi u udruženju i svako od njih ima neku svoju priču. Moramo da apelujemo na sve da shvate koliko je važno njihovo 'da'. Potrebno je da i država širi svest o tome, više savetovališta na ovu temu, zakoni bi trebalo da se menjaju... Ima tu dosta prostora za to i moramo da se svi zajedno borimo".

Donorstvo nije tabu tema, dodaje ona.

"Kad osobi, na žalost, nema spasa, porodica može mnogo toga da učini. Bilo bi dobro da zakon može da se promeni i da živi donor može da bude i neko ko nije do trećeg kolena. Da je tako, ja bih odavno imala bubreg jer sam imala dosta kandidata. Mnogo je ljudi koji čekaju na organ, skoro njih 2.000, a dosta je i dece među njima. I zato moramo svi da se uključimo, kaže ona.

Teško podnela dijagnozu

Iako je, donekle, bilo očekivano da će naslediti gensku bolest od majke, Jelena je, priznaje, teško podnela saznanje da "će uvek biti bolesna".

"Imala sam četiri godine kad su mi se pojavili prvi problemi s bubrezima. Bila sam u bolnici zbog infekcije bakterijom ešerihija. U 12. godini, zbog učestalih infekcija i loših rezultata analiza, poslali su me na Institut za majku i dete u Beograd na dodatna ispitivanja nakon čega je postalo jasno o čemu je reč", kaže ona, pa dodaje:

"Urađena mi je biopsija posle koje je potvrđeno da nosim gen s majčine strane koji može da da odgovor da li će moji bubrezi vremenom gubiti svoju funkciju. Međutim, lekari su tad smatrali da se to neće tako brzo desiti, uz redovne kontrole i pravilnu ishranu. Svakako, za mene kao devojčicu od 12 godina, ova vest je bila strašna. Razmišljala sam o tome kakav će mi biti život jer ću morati stalno da budem pažljiva, da vodim računa o tome šta jedem i pijem… Bilo je naporno. Ipak, poštovala sam sve to koliko je god bilo moguće".

Vreme je prolazilo, u međuvremenu se udala i dobila porodicu. Posle drugog porođaja, stanje joj se naglo pogoršalo.

"Nisam više mogla normalno da funkcionišem i posvetim se svojoj maloj deci. Imala sam česte i jake glavobolje, visok pritisak. Na svakom pregledu i analizama urea i kreatinin bili su sve veći, a hemoglobin i gvožđe sve niži. Terapije su mi delimično pomagale, ali sam se jako mučila. Da nevolja bude veća, 2021. godine razbolela sam se od kovida-19 i tu je sve krenulo nizbrdo. Kao da mi se preko noći život okrenuo naopačke. Usledili su česti odlasci u hitnu pomoć, dobijala sam infuzije... Osećaj je bio kao da gubim tlo pod nogama. Nisu me boleli ubodi igle koliko saznanje da sam vezana za mašinu. To je, međutim, sada iza mene", ističe Jelena.