Prošlo je godinu dana od početka ruske agresije na Ukrajinu, a tačno toliko vremena i Srbija odbija da to istinski i bezrezervno osudi. Uz Belorusiju, jedina je evropska država koja nije uvela sankcije Moskvi, zbog čega već trpi posledice. Pregovori o ulasaku u EU su u blokadi, imidž zemlje na Zapadu, kome formalno stremimo, ozbiljno je narušen, a politika srpskih vlasti praktično se svodi na molitve da rat što pre bude okončan.
Tog 24. februara nismo čuli ni videli srpskog predsednika Aleksandra Vučića. Baš tada nije bilo obraćanja, poseta fabrikama, ni poruka preko Instagrama. Trebalo mu je gotovo dva dana da se sabere i iznese kako će se Srbija odnositi prema agresiji “prijateljske i bliske” Rusije na Ukrajinu.
Jer emocije su jedno, interesi drugo, a rejting je verovatno najvažniji.
Upad ruskih tenkova u susednu državu, a ubrzo potom i napad iz svih oružja – iz vazduha, sa kopna i mora, ovde je podsetio na napad NATO-a na Srbiju. Budući da smo agresiju osetili na svojoj koži, saosećanje je prvo trebalo da stigne iz Beograda. I podrška.
Pročitajte još...
Ipak, srpske vlasti na čelu sa Aleksandrom Vučićem odlučile su na sednici Saveta za nacionalnu bezbednost da Srbija ne uvodi sankcije Ruskoj Federaciji.
„Srbija poštuje norme međunarodnog prava, ali Srbija isto tako dobro razume svoje potrebe i bez obzira na to šta bi neko želeo, Srbija ima svoje vitalne nacionalne i državne interese, poštuje tradicionalna prijateljstva“, rekao je Vučić 25. februara.
U zaključcima koji su tada doneti bilo je navedeno da Srbija pruža podršku teritorijalnom integritetu, u njima ruske operacije nisu nazvane invazijom na Ukrajinu, što je bio stav evropskih država, a navedeno je i da su i Rusija i Ukrajina prijateljske države Srbiji.
Tada su prekinute sve vojne vežbe sa stranim partnerima, što znači i sa Rusijom i NATO-om, jer ne treba se ni Moskvi zamerati. Tada je rečeno da će Srbija pružiti svaku vrstu pomoći ugroženom narodu i stanovništvu Ukrajine.
Kolika je pomoć države Srbije u proteklih godinu dana stigla do građana Ukrajine javnost do kraja nije saznala. Čuli smo za donacije vozila Hitne pomoći, koje su išle preko Tamare Vučić, supruge predsednika Srbije, čuli smo i za pomoć u energetskom sektoru…I to je sve.
Iako nije uvela sankcije Rusiji, a glasala je u korist Ukrajine u Ujedinjenim nacijama, utisak je da je Srbija pokušala da se drži po strani, ne podržavajući do kraja ni agresora ni žrtvu.
Ono što znamo je i da se predsednik Vučić tokom prethodne godine, u maju, čuo sa Vladimirom Putinom, sa kojim je ugovarao “povoljnu cenu gasa”. On je tada rekao i da se je tema razgovora bila i “situacija u Ukrajini”, te da je ponovio stav da Srbije da je zainteresovana da što pre dođe do mira.
U decembru prošle godine Vučić je izjavio da je poslednji put sa Putinom razgovarao o ceni gasa.
“Ne sećam se kada je tačno to bilo. Nisam se dugo čuo sa sa ruskim predsednikom, a sa ukrajinskim predsednikom Volodimirom Zelenskim nikada nisam razgovarao“, naveo je on.
Zbog odluke da ne uvede sankcije Rusiji, pregovori sa EU, odnosno otvaranje novih klastera ili poglavlja je zaustavljeno. Sudeći po porukama koje dolaze iz Brisela i država članica, tako će biti sve dok se Srbija ne uskladi sa spoljnom i bezbednosnom politikom.
Iako je Srbija formalno strateški opredeljena za članstvo u EU, zaustavljanje pregovora za srpsku vlast i nije toliko visoka cena.
Vučić je nedavno izjavio da smo pod velikim pritiskom Zapada i da se približavamo uvođenju sankcija, te da to nije više pitanje meseci, da bi koji dan kasnije rekao da ćemo se i ubuduće držati svoje politike nezavisnosti i samostalnosti. To je trebalo da znači da se uvođenje sankcija Rusiji za sada ipak ne planira.
Zašto je jaka podrška Rusima?
Vuk Vuksanović, viši istraživač u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku, navodi za Nova.rs da u javnosti postoji ultra snažna tendencija da se podrži ruska strana u sukobu. On smatra da je to “instiktivna sklonost srpske javnosti da pravi analogije između inostranih konflikata sa konflikitima na Balkanu devedesetih”.
“Gde se neko suprotstavlja američkim interesima, to se doživljava kao delimično vraćanje duga Sjedinjenim Američkim Državama zbog onoga što je urađeno Srbiji devedesetih. A povrh svega imamo i ogromnu popularnost Rusije u javnom mnjenju, a ona je delimično i produkt podrške koju je Rusija pružila Srbiji oko Kosova, a delimično ultra jakih proruskih narativa koje projektovala srpska vlada”, zaključuje Vuksanović.
On navodi da bi elita volela da do ovog rata nikad nije došlo, jer su “svesni koliko im to komplikuje život, koliko je vruć međunarodni teren i da su onda sve oči Zapada uprte u njih na način koji im se ne sviđa”.
“Mi vidimo da je srpsko-rusko partnerstvo uniženo, kao rezultat veoma objektivnih okolnosti, prvenstveno veoma snažnog pritiska koji Zapad praktikuje, ali i opreza srpskog rukovodstva koje ne želi da se zbog Rusije antagonizuje sa Zapadom”, kaže Vuksanović.
On dodaje da se cela srpsko-ruska priča i dalje snažno vrti oko kosovskog spora.
“To je glavni razlog zašto sada postoji pokušaj Zapada da se ovo pitanje reši kroz francusko-nemački preldog uz jaku podršku Vašingtona. Zapad je zaključio da se veza Beograda i Moskve zapravo lomi na Kosovu, a ne na tome da li će Srbija uvesti sankcije Rusiji”, smatra Vuksanović.
BONUS VIDEO Sankcije Rusiji – za i protiv
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar