"'Ti si prva osoba iz Petnice koja mi je rekla da ovo nije smelo da mi se desi'. Prethodno mi je ispričala kako ju je Savan onesvešćenu skidao, razmeštao joj telo u različite poze, dodavao elemente mrtve prirode u kadar za maksimalno efektnu kompoziciju. Iako sada znam da nisam jedina koja je bila sablažnjena kad je čula šta joj se dogodilo, izgleda da jesam uradila nešto novo: ponudila sam joj savezništvo."
Ovim rečima svoj autorski tekst o iskustvu sa polaznicama Istraživačke stanice Petnica započinje Ana Todorović, bivša saradnica Stanice ali i herojina koja je prigrlila žrtve i rame u rame sa njima krenula u tešku borbu protiv napasnika, zlostavljanja i višegodišnjeg ćutanja.
„Par meseci pre nego što smo se povezale, videla sam na društvenim mrežama komentar o seksualnom zlostavljanju u IS Petnici. Osećala sam se poraženo. Devojka, a sada, zapravo, žena, ostavila je dovoljno detalja da sam mogla da izračunam da joj se to desilo baš u doba kad sam ja počinjala da odlazim u Petnicu kao studentkinja. Ideja da je neko mogao biti zlostavljan baš tamo, baš tada, da je nečije iskustvo bilo u tolikom raskoraku sa mojim… nisam stigla da dovršim tu sebičnu misao o sopstvenom obožavanju Petnice jer se do površine probila i sledeća: to je bilo baš kada sam ja bila odgovorna za neke srednjoškolke i srednjoškolce – a možda baš i za nju?
Tada sam shvatila da moramo da vidimo da li ima još devojaka sa sličnim iskustvom. Da moramo da proverimo kako su. I svakako da moramo da im se izvinimo što im se tako nešto dogodilo dok je njihova dobrobit bila naša odgovornost.
Odmah pišem Nikoli Božiću koji je već nekoliko godina unazad najvidljiviji predstavnik IS Petnice, uverena da i on razmišlja u istom ključu. Javljam mu se jer znam koliko je komunikacija sa osobama koje su doživele traumu delikatna stvar.
Trenutno sa timom lekara ovde u Oksfordu pišem rad o tome kako na redovnim lekarskim pregledima pristupati osobama sa traumom. The Atlantic je 2016. uvrstio jedan moj esej o traumi u 100 najboljih dela dokumentarne literature izdate te godine u svetu. Zbog mame koja se bavila slučajevima seksualnog zlostavljanja kao psihoterapeutkinja a i istraživački, odrasla sam okružena tom tematikom.
Sada radim u laboratoriji koja se bavi istraživanjima mentalnog zdravlja adolescenata. Znam o čemu pričam. Volim Petnicu. Nudim pomoć. Već pri prvom kontaktu u januaru dajem Nikoli nekoliko saveta kako se obraćati javnosti po ovom pitanju tako da žrtve budu maksimalno zaštićene. Setiću se toga svaki put kad ih čujem kako se pravdaju da su im „svi stručnjaci“ nešto savetovali. Nisu. Birali su da čuju samo one glasove koji su im govorili ono što su želeli da čuju.
Sledi razmena mejlova u kojima ne uspevam da usmerim razgovor ka brizi za decu.
Dobijam šablonske, birokratske odgovore o „kodeksima“, „načelima“, „setovanju sistema“, „gledanju u budućnost“. Ne vidim ništa što bi ukazalo na strategiju komunikacije sa zlostavljanom mladom osobom. Objašnjavam mu da je trauma breme koje se često nosi i u sadašnjosti, bez obzira na to kada se kritičan događaj desio. Uostalom, zašto bi se bavili samo budućim slučajevima, ako postoji mogućnost da pred sobom imaju trenutne?
Nikola mi umesto upuštanja u taj razgovor šalje dokument na kome, kaže, radi ekipa mladih koleginica i kolega. U pitanju je kodeks etičkog ponašanja, pita me za mišljenje i moli da se priključim radnoj grupi. Osećam da me zamajava, ali šaljem nekoliko komentara, i kažem da sam tu ako odluče u nekom trenutku da se bave žrtvama. Prestaje da mi se javlja, a kasnije saznajem da moje komentare nikada nije prosledio grupi za izradu kodeksa“, navodi Ana Todorović, inače naučna saradnica Oksfordskog centra za emocije i afektivnu neuronauku pri odeljenju za psihologiju Univerziteta u Oksfordu.
Tekst je uz odobrenje autorke preuzet sa sajta „Peščanik“.
Bonus video: Klima zapalila stan u Užicu
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar