"Nisam politički mazohista da biram one koji politički ne odgovaraju Vladi": Šta je Nikola Selaković govorio kada je za šefa JTOK biran "blokader Nenadić"

Pre tačno deset godina, u decembru 2015. u Skupštini Srbije, trajale su rasprave u vezi sa izborom glavnih javnih tužilaca u gotovo svim tužilaštvima u državi. Bio je to prvi ovakav izbor koji se odvijao pod okriljem SNS vlasti, ali i prvi koji je sproveden nakon propale "demokratske" reforme pravosuđa iz 2009. i još propalijeg reizbora javnih tužilaca i sudija. Onim tužiocima koji su tada stupili na rukovodeće funkcije, tog decembra 2015. isticao je šestogodišnji mandat, a među njima je bio i tadašnji tužilac za organizovani krminal MIljko Radisavljević.

Budući da su u vreme Radisavljevića pokrenute brojne velike istrage, ali i sudski postupci koji su imali i međunarodni karakter (kao slučaj Šarić), verovalo se da će on dobiti još jedan mandat na istoj funkciji. Posebno, što je nakon promene vlasti 2012, pokretanjem pojedinih postupaka, za koje se od starta znalo da su osuđeni na propast (poput slučaja "Mišković") Radisavljević pokazao da će osluškivati zahteve i želje tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade, a danas predsednika Republike.

Ubrzo se ispostavilo da vlast za mesto specijalng tužioca sprema drugu osobu, u javnosti potpuno anonimnu i van javnotužilačke organizacije - Mladena Nenadića, čačanskog advokata, koji ranije postupao kao javni tužilac u istom gradu. Kako su mediji tada izveštavali, Nenadića je preporučio njegov partner iz advokatske kancelarije, u tom trenutku direktor BIA Aleksandar Đorđević, dok su poseban doprinos u njegovom "proguravanju" dale osobe iz najbližeg Vučićevog okruženja, jer u Radisavljevića nisu imale poverenja.

U tom trenutku na snazi je i dalje bio stari Ustav, pa je javne tužioce birala Skupština Srbije na predlog Vlade, kojoj je prethodno liste rangiranih kandidata dostavljalo tadašnje Državno veće tužilaca (današnji Visoki savet tužilaštva).

Celokupnu kandidaturu Nenadića, kao i konačni izbor, mesecima su pratile brojne kontroveze koje su do danas ostale nerazjašnjene. Tadašnji ministar pravde Nikola Selakovića, bio je zadužen da u Skupštini predstavlja kandidate Vlade, a ove rasprave su tad izazvale veliku pažnju javnosti, posebno što je opozicija osporavala gotovo sve kandidate, ocenjujući da su svi do jednog bliski SNS.

Tokom jedne od tih rasprava, kako su mediji tada pisali, Selaković je, odgovarajući na kritike opozicije, kazao da je prvenstveni kriterijum za izbor tužilaca koji je Vlada vrednovala, bila stručnost za obavljanje tužilačkog posla, da bi usput prokomentarisao i da on "nije politički mazohista da bira one koji potpuno ne odgovaraju politički Vladi".

Upravo zbog ove konstatacije, čak pet organizacija civilnog društva za zaštitu ljudskih prava, burno je tada reagovalo i iskritikovalo izbor tužilaca tvrdeći da se sprovode uz primenu političkih kriterijuma. Zbog ovakog narušavanja, kako su tad naveli, ustavnosti i zakonitosti izbora, ove organizacije tražile su Selakovićevu momentalnu ostavku.

Koliko je ovakav zahtev bio besmislen, najbolje je pokazalo vreme, jer deset godina kasnije, Selaković se nalazi na novoj ministarskoj funkciji, sa koje mu takođe ne pada na pamet da podnese ostavku, čak ni nakon što je njegovo ime osvanulo na optužnom aktu Javnog tužilaštva za organizovcani krmninal. Slično načinu na koji se i danas brani od optužbi u slučaju Generalštab, po principu napada i uvreda i s manirima neotesanog i nevaspitanog partijskog apartčika, Selaković se i tog decembra 2015. branio da su "strani plaćenici" njegovu izjavu o političkoj podobnosti izabranih tužilaca "istrgli iz kontreksta". Iako je upravo ta rečenica, sama po sebi - kontekst.

Ono pak, što je u decembru 2015. imao kao neupitan argument, na koji nije propustio da se pozove, jeste da su prethodne Vlade, u kojima je sedela tadašnja opozicija koja je je ove izbore osporava, upravo sprovodila političku selekciju javnih tužilaca. Ovim izborima, kako je vreme pokazalo, otpočeo je direktan uticaj SNS na pravosuđe i raspoređivanje njima bliskih kadrova na rukovodećim mestima. Upravo je Selaković bio glavni izvršilac svih radnji koje su bile neophodne za Nenadićevo preuzimanje Specijlanog tužilaštva, isto kao što je deceniju kasnije, opet bio glavni izvođač nekih drugih, ali podjednako tuđih radova i zamisli, o čijim kriminogenim obeležjima sad, ironično, odlučuje upravo Nenadić.

Dok mu u javnim nastupima uporno izostaje smislena odbrana od optužbi koje su mu juče i zvanično stavljene na teret, a koja bi trebalo da budu satkana u jednoj rečenici da on ni na koga nije vršio uticaj da se Generalštabu skine oznaka kulturnog dobra, Nikola Selaković posegao je za vređanjem i targetiranjem prvenstveno glavnog specijlanog tužioca, čime dodatno u javnosti utvrđuje utisak sopstvene odgovornosti.

Uz partijskog advokata Vladimira Đukanovića, iluzorno je očekivati da bi Selaković u nekom trenutku mogao da shvati da treba da se brani od optužbi za krivično delo, a ne da brani sebe i krivično delo od "tužioca blokadera", koji je najmanje kriv što je bahatost i korupcija najviših državnih funkcionera uspela da dosegne čak i do porodice američkog predsednika.

Dodatno je porazno što Selaković, kao ministar kulture i dalje ne shvata da o kulturološkim i istorijskim vrednostima i najobičnijeg kamena, ne može da odlučuje on ili neka slična neznalica, kao što podjednako ne shvata da pokušaj otuđivanja i jednog kamena, a kamoli građevinskog kompleksa, koji je struka proglasila spomenikom kulture, predstavlja nesporni čin nacionalne veleizdaje.