Anđela Ruman (20) i Miloš Milosavljević (21) imali su velike planove za 1. novembar – dan kada je trebalo da proslave njegov rođendan sa prijateljima, ali i da učine još jedan korak ka budućnosti koju su zamišljali zajedno. Planirali su veridbu, a sledeće godine i venčanje. Bili su ispunjeni ljubavlju, uživali su u životu i verovali da je pred njima samo svetla budućnost, a onda je sve to prekinula tragedija na Železničkoj stanici u Novom Sadu, kada se na njih obrušila nadstrešnica i usmrtila ih na mestu.
Tog 1. novembra, Anđela je, srećna i uzbuđena, sama putovala vozom u Novi Sad. Na Železničkoj stanici, čekajući Miloša, razgovarala je sa svojom majkom. Njihov razgovor bio je pun smeha, sve dok iznenada veza nije prekinuta. Nije ni slutila da će taj trenutak biti poslednji put da čuje glas svoje majke. Kada je Miloš stigao, zagrlili su se, ne sluteći da će ih istog trenutka zadesiti strašna tragedija. Tada je, u trenu, na njih pao ogroman teret betona, armature i stakla – uništivši njihove nade, snove i ljubav koja je trebala trajati do kraja života. Tragedija koja je zauvek promenila živote svih koji su ih voleli.
Četiri dana nakon nezapamćene tragedije, u kojoj je život izgubilo 14 ljudi, među kojima i dvoje dece, razgovarali smo sa Zoricom Ruman, majkom tragično nastradale Anđele iz Stare Pazove. Neutešna, sa suzama koje ne prestaju da teku, Zorica nije mogla da sakrije bol koji je ispunjavao svaku njenu reč.
„Teško nam je, još uvek s nevericom prihvatamo da smo izgubili dva anđela – našu Anđelu i njenog dečka. Ne možemo da verujemo, još uvek nismo svesni toga. Naš mali čupavac, koji je bio naš svet, naša zvezda vodilja… Svakog trenutka čekamo da izađe iz sobe. Ja još uvek mislim da je kod Miloša i da će uskoro da se vrati, da će da zove tatu: ‘Tata, nismo našli prevoz, možeš li da dođeš po nas u Knićane?’“, započinje svoju bolnu ispovest Zorica za portal Nova.rs.
Zorica se, sa suzama u očima, prisetila poslednjeg razgovora sa Anđelom.
“Tog kobnog dana, nas dve smo to jutro sedele i pričale, ona je otišla od kuće i još me je pitala: “Majka, hoćeš da me ispratiš do železničke stanice?” Plašila se da ide sama vozom, bila je toliko stidljiva. Ja sam joj tada rekla: “Ajde srećiće odrasti, 20 godina imaš, sedneš na voz, tamo te Miši sačeka i idete dalje”. I otišla je, javila se ocu i sestri. Nas dve smo pričale oko 11:20 pola 12, dogovarale smo se da u nedelju idemo kod njih, da upoznamo Miloševu majku. I dok smo pričale prekinula se veza, da li se to dogodilo tog momenta ili nije, stvarno ne znam. Mi smo pričale, rekla mi je: “Živa sam, stigla sam, sve je u redu, Miši je rekao da stiže ali ga još uvek nema”. Prekinula se veza, ja sam mislila da je možda Miloš došao i da su otišli sa stanice”, kaže majka nastradale devojke.
Neutešna majka je potom upalila telefon i htela da pročita vesti pred posao, ni ne sluteći da je njena ćerka među žrtvama fatalnog obrušavanja nadstrešnice Železničke stanice.
“Vidim desila se nesreća u Novom Sadu, krećem da zovem svoju ćerku, pogledam na sat već je trebalo da izađu odatle, sve u nadi da više nisu tu. Zovem je opet, ne javlja se, u kući mi kažu da ne paničim. Miloš je iz treće smene, verovatno su stigli kod njega, on je zaspao, ona je možda ugasila zvono i zaspala sa njim. Ubeđujem sebe, ma da, samo paničim, ali opet osećam neki nemir i ne mogu da se smirim”, objašnjava naša sagovornica.
Kako kaže, u jednom momentu, Miloševa sestra joj je poslala poruku: “Molim vas, dajte mi Anđelin broj telefona, ne mogu da dobijem brata”. Naglašava i da je ta poruka stigla oko pola 2 i da od tada kreće njihova agonija.
“Zovemo na sve strane, ali niko se ne javlja. Anđela nije dete koje se ne javlja, nekome bi se javila. Starija ćerka je odmah otišla za Novi Sad, ali tamo nije mogla da dobije nikakvu informaiciju. Jedan od od Anđelinih i Miloševih prijatelja, koji su takođe tragali za njima, javlja nam da je Miloš primljen u bolnicu, a misle i da je sa njim i Anđela. Mi smo se tada odmah uputili u Urgentni, rekli su nam da su primljene neke osobe, ali ne mogu da nam kažu koje. Čeka se policija da identifikuje osobe, mi smo tu stajali od 17 do 21 sati bez ikakve informacije”, prepičava nam uzemirena majka.
Zorica zatim naglašava da je njen suprug sa ćerkom, kao i Miloševa porodica ostali ispred Urgentnog centra, dok je ona sa deverom krenula u policiju.
“Mi smo već na nekom portalu videli incijale, ali nismo prihvatali da to mogu da budu oni. Mislili smo da je neka greška, jer nama niko ništa ne govori. Policajac nam je zatim rekao da sednemo i da ga sačekamo dok on nešto proveri. Čim mi je rekao da sednem, meni je sve bilo jasno. Ušao je zatim sa papirićem i nekim brojem telefona i rekao nam: ‘Primite moje saučešće. Vaša Anđela je nastradala’”, kaže ona.
Naglašava i da su nakon toga otišli ispred Urgentnog da saopšte suprugu i starijoj ćerki da više “nemaju drugo čedo”. Tada su javili i Miloševoj porodici da je i on nastradao.
“Ceo svet nam se srušio, a kada smo rekli suprugu, u tom trenutku mislili smo da smo i njega izgubili. Ja sam do juče bila jaka i obećala sam sebi da ću svog anđela dostojanstveno ispratiti. I jesam je dostojanstveno ispratila, ali za dalje stvarno ne znam. Kako ćemo mi ovo preživeti?”, kaže Zorica.
Neutešna majka otkrila nam je i da je Anđela imala mnogo planova za budućnost, planova koji su sada, nažalost, ostali samo nedosanjani snovi.
“Anđela je uplatila vozački, u ponedeljak je trebala da počne da radi. Radila je u vrtiću sa decom sa posebnim potrebama. Miloševa sestra je trebala na leto da pravi svadbu. Miloš je imao u planu da je veri, sledeće godine su hteli da prave svadbu. Rekla mi je: “Majka, ja ću da položim, svuda ću da te vozim, ići ćemo svuda”. Nas dve smo imale milion planova. Htela je još da se edukuje i da radi sa decom. Obožavala je decu i volela je život. Njih dvoje su stvarno bili dvoje divne dece, anđeli među anđelima. Samo njeno ime je to moglo reći”, kaže Zorica.
Ističe da se i dalje nada da će se Anđela pojaviti.
“Očekujemo da se pojavi i da kaže sestri: “Ja sam juče sredila sobu, a ti si opet napravila haos”, da kaže: “Majka, ne sekiraj se, ja ću ti pomoći””, priča neutešna majka.
Naša sagovornica kroz suze kaže da je Anđela bila njena zvezda vodilja, koja joj je davala snagu i volju za život.
“Ja sam pre 10 godina imala tešku operaciju i niko mi nije davao šanse da preživim. Ona je tada imala sedam godina, ona je bila moja zvezda, ona je bila ta koja je svojom energijom meni davala volju za život. Divno, božansko dete. Spremali svadbu, a na kraju otišli u smrt zajedno”, kaže naša sagovornica.
Neutešna majka samo želi da se ovo više nikada nikome ne ponovi.
“Ja samo želim da se ovo više nikada nikome ne ponovi. Da ne budu više tenderi ispod žita, svi mi znamo kako se to radi. Tender, novac, to ništa nije bitno, važni su ljudski životi”, navodi Anđelina majka i dodaje:
“Ko će da odgovara, to je sada nebitno za sve nas roditelje. Da li će neko dati ostavku ili neće, to našu decu neće vratiti. Ništa nam ne znači, sve je to trebalo mnogo ranije da se razmišlja da se ovo nikada ne bi dogodili. Ne znam kako ćemo ovo preživeti, sedimo i ja gledam u njihovu sliku i ne mogu da se pokrenem. Ne znam šta dalje, gde. Sestra je sinoć rekla: „Mama, što su nam uzeli našeg anđela”.
BONUS VIDEO: Ovakva katastrofa nije zadesila Novi Sad od bombardovanja
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare