Godišnjica nesreće u Lučanima: Boriću se za sina dok sam živ

Milovojevići danas obeležavaju tri godine otkada su izgubili sina i brata. Tri tužne godine prepune bola, grčevite borbe za pravdu i istinu, tri godine pritisaka.

Lučani su malo mesto, a praktično čitavo stanovništo živi od jedne fabrike - Namenske industrije za proizvodnju eksploziva i baruta "Milan Blagojević", na čijem je čelu direktor Radoš Milovanović (75). Na tom mestu je od 1982., iako je u penziji od 2003. godine, i uprkos tome što je za vreme njegovog mandata poginuo 21 radnik.

O smrtnim slučajevima i povredama se ćutalo. Mnogo porodice prihvatile su da se sa direktorkom i fabrikom "nagode" - dobijali su stanove, zaposlenja, novac... Ali, Milivojevići svoje mrtvo dete ne prodaju.

Do eksplozije i požara u priručnom magacinu došlo je 14. jula 2017. godine kada su dva radnika umrla od zadobijenih opekotina. Milomir Milivojević podlegao je povredama na VMA 3. avgusta.Njegov otac Milovan, koji i sam radi u fabrici više od tri decenije, javno je progovorio o propustima u organizaciji rada sa eksplozivnim materijalima i rešio da se bori kako bi odgovorni za smrt njegovog sina odgovarali.Od samog početka Milovan i njegova porodica, supruga Nela, ćerka Mirjana i otac Branko, suočavaju se sa mukama, pritiscima i napadima, koji i danas traju.Do kulminacije je došlo nakon "spontanog" skupa nekoliko stotina radnika fabrike pred sud u Ivanjici kako bi izrazili podršku direktoru Radošu Milovanoviću. Milovanove i Milomirove nekadašnje kolege, vređali su ih, a aplauzom pozdravili direktora. Tu bruku videla je čitava Srbija."Svi su me napustili. Svi oni s kojima sam porastao, s kojima sam išao u školu. Napustili su me zbog straha od lokalnog moćnika, od diktatora. U našu kuću ne ulaze. Posle emisije kod Tatjane Vojtehovski, svi su prestali da dolaze. Slava nam je bila 9. januara, Sveti Stefan. Imali smo 12 gostiju iz komšiluka, niko se više ne pojavljuje. To je strah. U toj fabrici uvek neko radi. Ili dete, ili supruga, stric, strina. Da ne bi trpeli posledice, ne dolaze. Videli ste ispred suda kad su se okupili da podrže direktora. Neću ni ime da mu izgovorim, ne želim da prljam usta. Tu su bili ljudi za koje sam bio spreman da skočim u vatru. Kad sam ih video ispred suda... Ja bih se bar sklonio da me ne vide. To su moje komšije prve. Ljudi koji žive u kući do moje kuće, moji drugovi iz škole, koje poznajem ceo život. Tu su bile moje kolege koje sa mnom rade 30 i kusur godina. Svi su mi okrenuli leđa, a kada sam im prišao da ih pitam da li su došli da podrže mene kao kolegu li mog pokojnog sina, samo su gledali u zemlju, ništa mi nisu rekli. Rekao sam im tad, ako su došli da podrže ovog lučanskog boga, da bog da i oni doževeli ovo što sam ja doživeo, dočekali moju sudbinu", priča Milovan.Na pitanje, da li mu ikad bude lakše, kaže:"Na groblje idemo stalno. Tu se malo olakšam, isplačem. Onda mi bude teško kad dođem kući, i tako u krug. Sud, groblje...""Auto koji je moj sin želeo da kupi, ja sam kupio posle njegove smrti. Skuter njegov stoji nije paljen evo tri godine, prikolica... To su uspomene, za života ću ih čuvati. To je nešto što je ostalo od njega. To su sve stvari mrtve, ali mi znače. Ostaće sve njegovo dok sam ja živ. I tako ću ga se sećati, preko stvari i preko slika. Ostale su mi samo uspomene i stvari koje moj Mišo nije poneo. Niko odavde ništa nije odneo u grob, pa nije ni on. Preživljavamo pakao. Za mene mi nije, ja sam možda ovo i zaslužio. Ja treba da plaćam, ja sam ušao u ovu borbu, zato što nisam hteo i nikad neću, rođeno dete prodati. Neću ga prodati za državu, a ne za stan. To neću uraditi nikad.

Neću dozvoliti da neko manipuliše našim bolom. I ako neko vodi borbu sa mnom, tu sam za tu borbu, do kraja, dok sam živ. Vodite sa mnom borbu. Možemo da se sudimo, da se svađamo, da se bijemo, da se tužimo do kraja života. Ali mi je teško i žao mi je što se uvlači ovo drugo dete. Ono dete su mi uništili svojom bahatošću, svojom nemarnošću, svojim neulaganjem u proizvodnju, ubili su ga... Drugo dete ne dam", priča Milovan dok mu se suze slivaju niz lice.Ime direktora Radoša Milovanovića, Milovan ne želi da izgovori. Podseća da je za vreme njegovog mandata izgubljeno mnogo života, ali da on opstaje."U fabrici su radnici potrošna roba. Ne ulaže se u proizvodnju, ali zato imamo stadione, bazene, đakuzi... Za vreme mandata ovoga gospodina, ponovo neću ime da mu izgovorim, 22 radnika su poginula, preko 60 ih je povređeno, a on se hvali da je generalni direktor toliko dugo. Smeje se svima u lice, smeje se državi, da je jači od njih, i jeste i to je i dokazao. Promenili su se toliki predsednici, premijeri, ministri odbrane, pravde, ali on je i dalje tu, jer je lojalan svakoj vlasti".Na pitanje kako se oseća kada ode u fabriku na posao, i da li sreće ljude koji su vređali negovu porodicu i njega, Milovan kaže:https://www.youtube.com/watch?time_continue=3&v=dMtkUCOEjbQ&feature=emb_logo"Lakše bi mi bilo na robiji, nego kad odem na posao. Niko meni ništa ne govori. Osam sati ne može da mi prođe tamo. Gledam one moje dojučerašnje kolege, prijatelje, koji prolaze pored mene i spuste glavu. Ima ih par koji mi se samo jave, ali niko ne sme da stane sa mnom, da mi pruži ruku, da popriča sa mnom. Kad sam ja u fabrici direktor ne dolazi, Zna da ne sme na oči da mi dođe, jer bih mu u lice rekao istinu".Uprkos svemu, porodica Milivojević ne odustaje od borbe. Ne pristaju na to da smrt njihovog sina i brata prođe nekažnjeno. Ne pristaju na ćutanje."Moja borba traje dok ne budem legao pored sina u grobnicu. Dok me Bog ne uzme i ne odvede kod mog deteta. Mada se molim Bogu da i to što pre bude. Rad sam da pokušam da isteram ovu zemaljsku pravdu u koju ja ne verujem, ni u ovo naše pravosuđe. Ne verujem ni malo. Kako koji put odem u Ivanjicu na suđenje, ja nanovo izgubim poverenje u sudstvo. Poslednje ročište je bilo 112 put da sam u sudu u Ivanjici."

Govoreći o tragediji u kojoj je izgubio sina, Milovan objašnjava da je sporno i to što je policija došla na mesto događaja, ogradila ga, a kada je došao tužilac, da je on praktično rekao policiji da ide kući."Na uviđaj je došao tužilac Danilo Vujičić iz Ivanjice, koji je dosad radio sve slučajeve nesreća u ‘Namenskoj’. Mesto događaja je čuvalo fizičko tehničko obezbeđenje, što praktično znači da je ostavljeno provooptuženom, jer fizičko tehničko obezbeđenje fabrike vodi generalni direktor. Mesto događaja od 21 sat do ujutru je bilo ostavljeno prvooptuženom. Onda su oni sve oprali, očistili, sklonili barut iz magacina. Zatim dolazi sudski veštak Miloš Vukadinović, koji je i do sada sve veštačio. On je napisao da je curenje kiseline iz akumulatora elektrokolica prilikom dodira sa asfaltom izazvalo reakciju i dovelo do požara. Iz Instituta ‘Vinča’ su to negirali. Sledeće veštačenje radio je Julije Cinkler iz Novog Sada, čovek od 85 godina i napiše da je udar bureta izazvao požar, što je apsolutna neistina. To nije smelo da se uradi, govorili smo to na sva zvona, pa su onda zamenili tižioca. Poneta je u tome da ne bi došlo pomaka u ovom slučaju sve dok nije bilo polava kada sam uspeo da razgovaram sa Aleksandrom Vučićem. To govori dosta, jer smo četiri dana posle sastanka imali optužni predlog."

Milovan dodaje i da je problem što je u magacinu koji nema upotrebnu dozvolu, bilo 300 buradi sa tehnološkim barutnim otpadom, otvorenih, bez poklopca, bez antistatičkih džakova, te da je u svakom bilo 50 do 70 kilograma materije."Propisi ne dozvoljavaju toliku količinu buradi, a nije utvrđeno ni kolika je bila vlažnost tog baruta. Taj barutni otpad je stabilan sve do 10 odsto vlažnosti, ne može se zapaliti ni otvorenim plamenom. Propis kaže da nivo vlažnosti ne sme biti manji od 30 odsto, a bio je ispod pet odsto."Objašnjava da nije bilo ni antistatičke podloge, da su burad istovarana direktno na asfalt, a tvrdi i da je kasnije saznao da nije bilo vode u hidrantu ispred magacina."Oni žele da dokažu da su krivi oni koji su umrli. Ali, ako je barut vlažan, iz aviona da se baci ne može da eksplodira. A u propisima piše da mora da bude pod vodom."Majka nastradalog Milomira, Nela, zgrožena je zbog pokušaja okrivljenih da njenog nastradalog sina i drugog radnika koji je preminuo, okrive za smrt.

"Ne znam više ni kako se borim. Uništena mi je prošlost, sadašnjost.. Posle nereće šta smo sve preživeli, kakve smo pritiske trpeli, od policije, od svih. Kao da se igraju s nama, s ovim životima što su preostali. Najlakše je optužiti one kojih više nema i reći da su oni krivi za svoju smrt. Mrtva usta ne govore. To što oni pričaju, kako okrivljuju mrtve, to je gnusno."Dodaje da njena porodica želi da se sve ovo što pre okonča."Konstantnim odlaganjima, moju ćerku, mog supruga i mene, iscrpljuju i odugovlače ovaj proces. Sad kao ne mogu da rade dugo, teško im je pod maskama. A šta je medicinskim radnicima, kako oni sve vreme rade pod maskama? Šta je bilo dok nije bilo epidemije, kad je moj sin nastardao, trebalo im je dve godine da pokrenu ovaj proces. I to ne bi pokrenuli da mi nismo išli po Beogrdu, od vrata do vrata. Nama je u interesu da se ovo završi što pre, ali njima nije."Nela ima pitanje i za Radoša Milovanovića, i kaže da ju je najviše zaboleo aplauz, koji su radnici fabrike priredili direktoru:"Ako se direktor ne oseća krivim, zašto mu je bilo potrebno da dovlači radnike iz fabrike i da pravi ispred suda buku. Ako nije kriv mogao je da dođe sam i da se brani. Ne, on je dovukao narod, pa je vršio pritiske da moja ćerka dobije otkaz, pa nas je tužio, pa je podneo krivičnu prijavu protiv Milovana. Kad se krećemo kroz Lučane on nas prijavljuje policiji, jer se mi navodno krećemo zbog njega. Sve to ukazuje, kod mene, da je on kriv. Svojim ponašanjem i istupima, kod mene lično to dokazuje da je kriv. Pozvao je radnike da ga podrže. Moglo je da ih bude još dve hiljade, ali mene je zaboleo njihov aplauz. Jer, dali su mu aplauz, kao da nije uništio toliko ljudskih života, kao da je spasio ljude, a ne da je toliko ljudi izginulo."Podseća da je njihov sin izgoreo u majici i priseća se reči Radoša Milovanovića prilikom sastanka koji su imali s njim nakon tragedije.

"Majice koje su nosili su bile obične pamučne majice. Na internetu da se ukuca može da se vidi da majice koje trpe temperaturu, antistatičke, koštaju 2.000 dinara. A oni su imali sindikalne majice od 300 dinara. Sin nam je izgoreo u toj majici. Ako mi nismo bili svesni, ni ja, koliko je to opasno, ti ljudi u fabrici bili su svesni, jer su sami rekli da to nije fabrika piva i čokolade. Ako su bili svesni zašto im nisu nabavili nešto da ih zaštiti. A kad smo mi otišli na razgovor kod dirketora, prve njegove reči utehe nama, bile su "Miovane, prevrnuo sam sve, našao sam im odela". Ja sam ga tad pitala, šta to sad nama znači, zašto to nije uradio pre, možda bi moje dete bilo živo...".