S. V., žrtva stravičnog nasilja, odlučila je da javno istupi i progovori o svemu što je preživela, ali i o svim "rupama" u sistemu zaštite sa kojima se susrela nakon prijavljivanja nasilnika. Ova hrabra žena ističe da se nada da će njena ispovest pomoći da sistem za zaštitu žrtava u Srbiji konačno počne da funkcioniše i štiti ljude koji su preživeli nasilje.
Tekst S. V. prenosimo u celosti:
„Kada bih počela da pišem ovaj tekst poštujući sve novinarske standarde započela bih ga vešću da su žrtve porodičnog nasilja od trenutka prijavljivanja nasilnika do sudskog postupka prepuštene nemilosrdnom sistemu koji je pun rupa kroz koje propadate čim zakoračite. Nažalost, u Srbiji više nije vest da sistem ne funkcioniše i da nije krojen po meri čoveka. Ne mogu ni da ga počnem priznanjem da sam žrtva porodičnog nasilja, jer to izaziva sažaljenje, a to teško podnosim i uopšte mi ne treba. Potrudiću se da vam ovo napišem kao neko uputstvo za „upotrebu“ fizički, emotivno i psihički ranjenih ljudi. Znam da se i uputstva retko čitaju sem ako nisu za lek. Zapravo, ovo i jeste neka vrsta leka za sistem koji ne funkcioniše.
Izbećiću opis nasilja jer ne želim da hranim lešinare koji čitaju tekstove o porodičnom nasilju da bi zadovoljili svoju dnevnu potrebu za krvlju. Reći ću samo da sam pretučena jednog hladnog aprilskog dana. Nisu te batine pale tek tako, bile su samo vrhunac psihičkog nasilja kroz koje sam prolazila godinama. Ako sam već junakinja priče koja bi po svojoj sadržini mogla da priđe rubrici crna hronika, trudiću se da ovo bude hronika bez kapi krvi. Ne zamerite mi, ali ispoštovaću sebe onako kako bih volela da žrtve nasilja budu ispoštovane u medijima.
Dok trpite batine, borite se za svaki dah pod telom nekoga ko je mnogo teži i jači od vas, mozak radi neverovatnom brzinom, neverovatno brzo razmatrate opcije za beg i ubeđeni ste da kad pobegnete muke prestaju. Zapravo, prestaje samo nanošenje fizičkih povreda, a vi ste sami i nezaštićeni. Moja sreća je što moja najbolja prijateljica živi samo par ulica od mene i što sam imala gde da pobegnem. Napominjem da sam iz stana pobegla bosa u tankoj pamučnoj pidžami sa mokrom kosom. Taj dan je bio baš hladan, ali dok sam trčala ulicama nisam to osećala, valjda je adrenalin odradio svoje. Mila mi je moj ulazak u njen stan opsala kao urlik ranjene životinje. Bez pitanja je uzela telefon i nazvala policiju i taj poziv je prva rupa u sistemu kroz koju sam propala taj dan.
Otkucaji srca su toliko jaki da čujem samo njih, znam da je Mila na vezi sa policijskim službenicima, ali hvatam tek svaku drugu reč. U jednom trenutku shvatam da ljutito gestikulira što znači da nešto nije u redu. Pokušavam da se skoncentrišem na to što govori i jedino što mi dolazi do mozga u tom trenutku je da ona zahteva da policija dođe po mene. Problem je nastao što nikako nisu mogli da utvrde čija je nadležnost moj slučaj. Nasilje se dogodilo na opštini Voždovac, a prijavljeno je iz stana koji je na opštini Vračar. Nekako utvrdismo da moram da prijavim nasilje u policijskoj stanici Voždovac.
Drugi problem nastaje što je stan u kome se nasilje dogodilo negde na pola puta između policijske stanice i Milinog stana. Nisam smela tamo da krenem sama, Mila je morala da ostane sa detetom najracionalnije i najsigurnije je bilo da policija dođe po mene. Mila je užasno tvrdoglava i kapiram da je policajcima bilo mnogo lakše da dođu po mene nego da im ona preko telefona diktira odredbe zakona po kojim su dužni da mi pruže zaštitu.
Često se pitam šta se dešava sa ženama koje su traumatizovane prepuštene same sebi i nemaju nekog dovoljno tvrdoglavog da se izbori za njihova zakonom propisana prava. Ja bih sama verovatno odustala već na prvom koraku, jer strah koji sam osećala u tom trenutku ne mogu da poredim ni sa čim.
Ako je ikako moguće dodatno istraumirati već istraumiranu osobu onda je to baš bilo na drugom koraku, odnosno u toku vožnje policijskim autom. Dok smo se vozili policajac je non stop gledao u telefon, vodio je neku, rekla bih, vrlo prijatnu Viber prepisku. Na prvom semaforu se okrenuo ka meni, pogledao me i pitao: “Čekaj, ti imaš patike, trenerku, jaknu…u prijavi je navedeno da ste bosi i tako reći goli trčali do drugarice. Odakle vam to sad?” Rekoh mu da mi je drugarica dala garderobu i obuću. U tom trenutku shvatam da ja na sebi nemam ništa svoje i to je užasan osećaj. Postajem manja od makovog zrna. Ne znam kako da se ne zapitam šta je sa žrtvama koje nemaju nekog ko će da ih obuče i u džep jakne stavi papirne maramice i novac da se nađe?
Kad sam ušla u policijsku stanicu prestala sam da osećam sve što bi živ čovek trebalo da oseća u svakom trenutku. Rekli su mi da sačekam inspektora u hodniku. Nisam mogla da stojim, a nigde nije bilo stolice, morala sam da sednem na stepenište. Prilazi mi policajka i izgovara neki napamet naučen tekst, poput štrebera bez razumevanja, samo deklamovanje nekih reči koje bi trebalo da budu ohrabrujuće. Baš kad je završila stigla je dostava hrane i svi su potrčali za mirisom večere, a ja sam ostala sama na stepeništu.
Glava prazna poput helijumskog balona koji lebdi iznad mene. Sećam se da sam gledala u svoja stopala i videla da imam dve različite čarape teget i crnu i da je to jedina misao koja mi je prošla kroz glavu dok sam čekala da završe obrok. Kasnije sam opet postavila pitanje – Zašto sve ovo ne izgleda bar malo humanije?
Nekoliko svetlosnih godina kasnije, tako mi se činilo jer je vreme prolazilo užasno sporo, pojavio se inspektor čija je specijalnost porodično nasilje. Dok je čačkao zube rekao mi je da krenem za njim u kancelariju. Sela sam, diktirala svoje podatke i tad su se obrisi emocija i tuge polako vraćali. Počinjem priču, prepričavam najbolnije detalje. Dok govorim kako je sve izgledalo emocije divljaju i nestaju. Prolazim kroz trenutke u kojima se gušim, pa posle ponovo ništa ne osećam. Inspektor sa mnom razgovara kao da sam ja osumnjičeni, a ne žrtva. Počinje sa mnom da igra onu igru toplo-hladno i kao da ne razume koliko je teško. Nakon dvočasovnog ispitivanja šalju me u Urgentni.
Sišla sam niz stepenište i ispred stanice sam zatekla Milu, uspela je dete da ostavi babi i dedi I da dođe po mene. Zovemo zajedničku prijateljicu koja je glavna sestra na jednom od odeljenja Urgentnog centra da bi nam pomogla da lakše prođem kroz procedure. Dobijamo infomaciju da je u Urgentnom katastrofa i da ću čekati dugo na covid procedure, a nakon toga i na preglede. Nisam životno ugrožena, dakle nisam prioritet.
Savetuje mi da dođem ujutru oko sedam jer i da dođem, čekaću isto toliko. Dok odlazim ka tuđem stanu svesna da je nasilnik u mom, ponovo pokušavam sebe da ubedim da je sve ovo košmar i da ću se brzo probuditi. Nakon svega ulazim u tuđi stan, skidam tuđe stvari da bih obukla tuđu pidžamu i odmorila u tuđem krevetu dok nasilnik spava u mom stanu. Jezivo! Naravno nisam uspela da spavam, a toliko sam želela da se probudim i shvatim da se sve ovo nije desilo.
Ujutru je majka došla po mene, težinu tog susreta ne mogu ni da vam opišem. Otišle smo zajedno u Urgenti, nismo progovorile nijednu reč, nemo smo vrištale. Dolazim na prijem i tiho izgovaram zašto sam tu, sestra viče da budem glasnija. Udahnula dam najdublje i glasno rekla – Ja sam žrtva porodičnog nasilja, došla sam da obavim preglede. U tom trenutku dvadesetak ljudi gleda u mene pogledima koji se lepe, komentarišu, gurkaju se. Nikad to ne radite jer se žrtva u tom trenutku oseća postiđeno! Ulazim u prvu ambulantu, opet me pitaju zašto sam tu bez obzira na to što na mom uputu sve piše i ja ponovo izgovaram da sam žrtva porodičnog nasilja pred 5 pacijenata… tako je u svakoj ambulanti do radiološke. Ušla sam na taj pregled već otupela od ponavljanja i sačekao me je čovek koga nije mrzelo da pročita zašto sam tu.
Pitao me je samo koliko sam tu, ponudio sendvič, čokoladu i sok. Nisam uzela ništa, ali me je nahranio neverovatnom toplinom. To je bio trenutak kada sam prvi put osetila da ipak sistem ne mora da bude toliko grub i da je samo stvar u individualnom pristupu. Taj lekar je radio jednako naporno kao i svi ostali, a ipak je pokazao ljudskost. Procedura u Urgentnom je trajala 8 sati i to ne mogu da zamerim jer su pre mene na preglede uvodili životno ugrožene ljude.
Sa nalazima sam ponovo došla kod inspektora, koji je bio više nego ljut, jer me je čekao toliko dugo i kako kaže zbog mene nije spavao celu noć. Pogledao je nalaze kojima je potvrđeno da imam povrede, uzeo motorolu i poslao patrolu po nasilnika. Pošto ga nisu zatekli na adresi, pozvali su ga telefonom i srećom odazvao se. Ne znam kakva je procedura za one koji se ne odazovu njihovoj molbi da dođu i budu saslušani. Nekoliko sati kasnije inspektor mi je javio da ću nakon 20 sati moći da se vratim u svoj stan.
Nakon policijskog saslušanja nasilnik je dobio par sati da se iseli iz mog stana i naređenje da se pojavi pred javnim tužiocem sutradan. Dakle, oni su mu dali negde oko dvadesetičetiri sata slobodnog vremena u kojim je mogao da me nađe, ponovo pretuče ili se na bilo koji način osveti.
To sam rekla inspektoru Ii dobila sam odgovor da se ne brinem da imaju oni metode kako to da spreče. Javili su mi uveče oko osam da je nasilnik otišao na svoje prebivalište iz lične karte u grad, koji je na tri sata vožnje od Beograda, i da slobodno mogu da se vratim u stan. Tad sam saznala da je dobio maksimalnu zakonom propisanu zabranu prilaska od tri meseca.
Slučajno sam saznala da je proces počeo i da se ja navodno ne odazivam na pozive suda, bila sam prilično zbunjena jer mi ni jedan poziv nije bio uručen. Otišla sam u Palatu pravde da se informišem i tog ponedeljka sam saznala da imam suđenje u sredu. Tad sam doživela neviđen šok i počela sam da plačem ispred suda. Vratila sam se ponovo na šalter za informacije i rekla da nisam psihički sprema da vidim nasilnika i da ih molim da mi kažu da li se srećemo u sudnici. Tražila sam da mi daju instrukcije kako i kome da pišem molbu da do susreta ne dođe. Rekli su mi da u sistemu ne vide da je opozvan i kako sama dajem izjavu. Bilo mi je malo lakše.
Izašla sam iz taksija i prva osoba na koju sam naišla na platou ispred Palate pravde bio je upravo nasilnik. Opet nema adekvatne reči kojim bih opisala taj strah. Utrčala sam u hodnik i sela prilično pogubljena ispred sudnice. Kasnije je u taj isti hodnik ušao on, u pratnji advokata. Nasilnik i ja, oči u oči, bez bilo kakvog obezbeđenja u hodniku širokom oko dva metra. Naravno i sve užasno kasni, agonija se produžava, anksioznost divlja. Čekali smo oko sat vremena i napokon ušli u sudnicu koja je toliko mala da nasilik i ja sedimo za istom stolom.
To je predistražni postupak, trebala je da nas sasluša tužiteljka. Obaveštavaju nas da će ročište biti odloženo jer oni nisu dobili informaciju da sam ja dobila poziv i da je tužiteljka neznajući da ću se ja pojaviti prihvatila da sasluša neka lica koje je policija privela. Kada su utvrdili drugi termin spuštaju službenu belešku na sto između nasilnika i mene. Da bih potpisala ta dokument moram nasilniku da priđem na nekoliko centimetara. Opet sam izložena nenormalnom stresu i strahu samo zato što se niko ne bavi osećanjima žrtve.
Nisam bila dobro taj dan i bila sam prilično svesna toga, dovoljno sam racionalna da sam shvatila da mi je potrebna psihološka pomoć da prevaziđem strah i stres. Palo mi je na pamet da pozovem telefonski centar klinike Dr Laza Lazarević i Ministarstva zdravlja. Na tom broju postoje opcije za pomoć ženama koje imaju posporođajnu traumu, prevencija samoubistava, postoji čak i opcija za pomoć ljudima koji iamju bilo kakve tegobe uzrokovane Covidom 19. Nisam znala koji taster da pritisnem, čekala sam da mi se javi operater. Objasnila sam ženi zašto mislim da mi treba pomoć i razgovor sa nekim stručnim, jedino što sam čula je tišina koja je trajala nekoliko sekundi i nakon toga odgovor da kod nas ne postoji služba za pomoć i psihološku podršku žrtvama nasilja.
Nakon toga sam izguglala da Ženski autonomni centar pruža tu vrstu podrške, ali na njihov telefon mi se niko nije javio. Tu noć su mi ponovo pomogli majka i prijatelji, sistem je zakazao ko zna koji put. Prevazišla sam… ili mislim da sam prevazišla. Sa vremena na vreme ponovo osećam neverovatan strah, ali sam jaka taman toliko da uspevam normalno da funkcionišem.
Ova priča za sad nema epilog, čeka me još mnogo suđenja i suočavanja sa nasilnikom i svojim strahovima. Ovaj tekst je prva u nizu mojih pobeda, početak borbe za bolji i humaniji sistem koji svaka žrtva zaslužuje. Ponoviću ono što sam rekla na početku – sažaljenje mi ne treba jer ovaj tekst nije zbog toga napisan. Želim samo da ovo bude prvi korak u krpljenje rupa jer ni jedna žrtva ne sme da se oseti nezaštićeno. Sitnice bi ovaj proces učinile humanijim i lakšim.“
BONUS video: Napad na radnicu teretane
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare