Sjajan govor nastavnice srpskog iz Čajetine: "Onda je došao jedan čovek i rekao - Država, to sam ja!"

Marija Vulović, nastavnica srpskog jezika iz Čajetine, na skupu podrške u Užicu, izgovarale je istinu, u kojoj su se pronašle sve njene kolege. Jedni su podrhtavali, drugi zaplakali ali su svi bili zadivljeni onim što je Marija naglas, pred nekoliko hiljada ljudi izgovorila, ispred svoje škole, Užičke gimnazje u kojoj je maturirala, 1997.godine, kako je rekla, sa pištaljkom u džepu.

Govor je započela je odlomkom iz romana ,,Deobe“:

- Koliko vas ima? MILION nas je ovde, gospodine.

- Ne razumem.

- Treba da razumete. I ja vam ponavljam. MILION nas je ovde.

- Ozbiljno vam kažem. Mi smo ceo narod. I naše malo selo, sada, ovog dana, postalo je cela zemlja. Zar ne
vidite kolika je svetlost zemlju obasjala? Kad je dan bio ovako blistav i svetao kao ovaj? Pričajte. Smejte se. Pevajte, devojke. Govorite najlepše rečisrpskog jezika: zora, šuma, neću, livada, hleb, videlo...

Podsetila se ova nastavnica i svojih maturantskih ali i studentskih dana.

„Tada smo mi, maturanti, sa svojim profesorima (ne svim, naravno) tražili slobodu, uporno protestvujući protiv zla, krađe i nepravde. Studirala sam Filološki fakultet u Beogradu kada smo, kao i mi večeras, kao i svih ovih dana, nanovo izlazilili na ulice. Nazivali su nas huliganima i stranim plaćenicima, a mi smo bili studenti – lepi, mladi i talentovani. Nosili smo žarulje u grudima i sanjali svrhovitost sopstvenog bivstvovanja na brdovitom Balkanu! U oktobru 2000. smo poverovali da smo se, konačno izborili! Da će naša deca živeti u lepšem i pravednijem svetu. Preživeli smo ratove, sankcije, bombardovanje, diktaturu... Ne pitajte kako smo se radovali žuđenoj slobodi“!

U muku su okupljeni upijali svaku reč koju je Marija izgovarala a onda su krenuli zvižduci negodovanja na pomen onoga što Srbija živi, strada i tuguje.

„A onda... Onda je došao jedan čovek i rekao ,,Država, to sam ja!“ Taj čovek nije bio Luj 14. Taj čovek je privatizaovao državu. Oteo nam institucije i razdelio ih svojim polupismenim poslušnicima. Mi smo tada već bili s druge strane katedre. Uporno smo učili decu da dobro i pravedno moraju biti ispoštovani, a zlo i javašluk kažnjeni. Preživljavali smo od bedne prosvetne plate. Dopuštali da nam nameću jalovu administraciju. Savijali vrat u jaram nužde, ne odustajući, ni po koju cenu od onoga što je svakom čestitom nastavniku najvažnije: od dece i od znanja. Za to vreme, ovde se odvijala simulacija kulture, informisanja, pravde, zdravstvene zaštite, demokratije“...

„Za to vreme, nečiji sinovi su gazili naše ćerke na pešačkim prelazima; nečiji su ministri gazili naše majke na naplatnim rampama. I znate šta je najstrašnije? To nam se zlo spustilo među decu, u učionicu. Jedan dečak je u školi, na času, ubio svoje drugove – devetoro dece, sa imenima i prezimenima, sa rođendanima, hobijima, snovima... Ubio je i čuvara koji je pokušao da spase tu decu i njihove snove. Treći maj je pucanj u sve nas! Jeste, zakazao je sistem. Zakazao je i sutradan, u Duboni. Zakazao je i kad su profesorki u Trsteniku izmakli stolicu. Zakazao je i prošle godine kada je profesorka biologije dobila batine, i to u školi, od jedne mame koja je sebi dala za pravo da procenjuje i ocenjuje ocenu iza koje stoji stručan nastvnik“!

„Za sve to vreme, nama su tražili tabele, ishode, standarde, izveštaje, planove, procene... Slali nam interne i eksterne evaluatore, prekidali školsku godinu kad im se prohte... Tako su prekinuli i prvo polugodište. Kada je u Novom sadu 1.11. pala nastrešnica, ceo jedan sistem, odavno urušen i truo, strovalio se na sve nas. Petnaest ljudi, ej, petnaest ljudi je poginulo! Među njima je četvoro dece: Valentina, Sara, Milica, Nemanja... Pred njima je bio život. Ostali su grobovi! A onaj isti čovek koji je privatizovao državu nastavio je da nas ubeđuje da živimo dobro, da smo ekonomski tigar i da će nam biti još bolje kad prodaju Jadar i sprže nas sumporom!“, govorila je glasno Marija.

„E, mi smo konačno ustali i pokazali mu da imamo i srce i kičmu. Zato smo večeras ovde. Ne bojimo se. Učimo od Sonje i Kristine. Moje devetogodišnje ćerke nose transparente na kojima piše da će biti studenti kad porastu. Ja sam ovde večeras da i njih sutra ne bi gazili na trotoaru i da im, u zemlji u kojoj se ne igra bejzbol, ne bi lomili vilice bejzbol palicama“, upozorila je ova hrabra nastavnica i dodala.

„Majka sam troje dece. Imam i stambeni kredit. I 20. januara nisam ušla u učionicu. Zašto? Zato što imam pravo da znam čija je odgovornost, ali i obavezu da stanem iza ove dece, ovih divnih mladih ljudi koji ovog januara i februara imaju najvažniji i najteži ispitni rok. Na nama je da ih podržimo. Da ne odustanemo. Roditelji, nastavnici, zdravstveni radnici, glumci, vozači, radnici... Svi smo na istom zadatku. Pred nama su ova deca koja nas na najdostojanstveniji mogući način uče da se domovina brani lepotom, i čašću, i znanjem! Ovo je čas na koji ne smemo doći nespremni. Oči mladosti uperene su u nas!“; završila je Matija.

Tek posle ovog govora, trebalo je posmatrati i slušati Marijine kolege koje prilaze, grle je, čestitaju, plaču i staju u red da se fotografišu. Snažni zagrljaju i bezbroj puta bravo, bilo je svojevrsno oslobađanje od straha mnogih Marijinih kolega. „Ponosim se što radim sa tobom“, izgovorila je na kraju jedna njena koleginica, što je svojevrsni i zaključak svega što su prisutni čuli i razumeli.