2
Na ulicama Beograda ima oko 5.000 beskućnika, a prema rečima gradonačelnika Aleksandra Šapića, baš to je dokaz da je srpska prestonica postala prava evropska metropola. Zvuči nadrealno, ali tako kaže prvi čovek Beograda. Zato smo izašli na beogradske ulice i potražili te nemoćne ljudi koji nemaju krov nad glavom. Poručili su Šapiću samo jedno - gradonačelniče, obiđi nas.
U Beogradu ima više hiljada beskućnika, a u prihvatilištima samo nekoliko stotina mesta. Zimi još po neki dodatni krevet u hodniku.
Ekipa Nova.rs zatekla je takav krevet, ali napolju, na čuvenoj beogradskoj autobuskoj okretnici na Zelenom Vencu. Zapravo, to nije ni bio krevet, nego improvizovani ležaj na kom je spavao Đorđe. Tako nam kaže prodavac nakita koji je stajao tik pored pospanog čoveka.
Kada smo prišli nepoznatom čoveku, rekao nam je da „odstupimo od njegove hrane“.
„Para nemam, a hranu mi ne dirajte“, kaže nam Đorđe. Još uvek se nije okrenuo prema nama.
Pored njega je stajala kesica integralnih štapića i jedna kifla, prilično pobuđala. Pitali smo ga da li želi da se okrene i da porazgovara sa nama. Kaže da ne želi jer je ljut.
„Neću da se okrenem. Čujem da pričate lepo i sigurno ste došli da mi ponudite pomoć. Ne želim od vas ništa. Želim da mi pomogne ova država koja me je u ovaj položaj i dovela. Zbog nje sam na ovom hladnom betonu, mokrog jastuka i vlažnog ćebeta. Bio sam važan čovek, poštovan i fin. A sad nisam ni jedno ni drugo. Sada sam ništa. Pevaj, Srbijo!“, kaže Đorđe, nastavljajući sam tamo gde je stao:
„Imao sam porodicu, majku, kumove, prijatelje. Nikoga više nemam. Svi su mi okrenuli leđa i otišli. Ne znam ni gde su, ni šta rade. Došao sam u Beograd pre pet godina. Živeo sam u Nišu. Bogu hvala što sam otišao. Tamo bih se obrukao. Ovde me makar niko ne poznaje. Radio sam u jednom državnom preduzeću, nosio sam čak i tašnu. Imao i telefon, notes, sve. Firma je bankrotirala, nisu nam isplatili sve što nam duguju. Ostao sam bez ičega. Banka mi je uzela kuću. Žena je otišla, majka umrla… Ostao sam sam. Sin je negde u Nemačkoj, ko zna šta mu je majka rekla za mene. Molio sam u Nišu da mi pomognu, i opštinu i socijalno. Niko nije hteo da mrdne prstom. Došao sam u Beograd i od tada sam ovde. Sve sam vam rekao. Idite, usmrdeće vam se kosa“, kaže ljutito Đorđe. Besan i na nas što smo ga probudili i na državu koja ga je, kako navodi, ostavila bez ičega.
Nekoliko stotina metara dalje leži Senad, pokriven od vrata do nogu. Dušek mu je kartonska kutija, dok mu je jastuk nov, čak i neotpakovan. Kaže da mu je mnogo hladno i da se plaši da će umreti od hladnoće.
I on je ljut. Mesecima šeta „od vrata do vrata“, ali mu, kaže, u Centru za socijalni rad govore da dođe za mesec dana. I tako svaki put.
„Lažu me i ja to vidim. Zašto mi makar ne daju kutiju sardine i kažu istinu, kao ljudi iz opštine koji su mi otvoreno rekli da mi ne mogu pomoći, ali da će mi dati makar narezak. Nemam dokumenta, nemam ništa. Imao sam sve, a onda je brat prodao kuću. Otišao je sa ženom i decom, a ja sam ostao sam. Nisam želeo da budem ni na čijoj grbači“, priča nam Senad, četrdesetogodišnji muškarac koji četiri godine zaredom spava u prolazu na Terazijama.
„Ovo mi je i spavaća soba i dnevna i kupatilo i kuhinja. Sve. Hladno mi je, nisam još ni doručkovao. Kupio mi neki Rus hranu u pekari. Hvala mu. Nekako preživim. Danas skupim 800, sutra 1.000 dinara, pa imam za tri dana“, objašnjava on.
PROČITAJTE JOŠ:
Kaže da je radio sve i svašta. Posla se nikada nije bojao, ali je država „pala“ u pogrešne ruke. I sve je krenulo nizbrdo.
„Kažu da će nam pomoći, ali nam niko ne pomaže. Nisam ja došao dovde zato što sam hteo. Da su mi pomogli kada sam im se obratio za pomoć, ne bih bio beskućnik. Imao sam krov nad glavom, mobilni telefon, sve. Ukrali su mi telefon, ja odem i prijavim policiji, a oni me isteraju kao štene i kažu: Odakle si ukrao ovaj telefon. Ko sam ja? Zašto me gledaju kao govedo?“, pita nas Senad.
Na pitanje da li ima neku poruku za gradonačelnika Beograda koji se hvali brojem beskućnika u srpskoj prestonici, Senad kaže da je sve reči potrošio.
„Znam ja mnogo više nego što vi mislite. Nisam ja od juče. Znam i za Šapića, znam i za Vučića. Podigli su cene, ne može da se živi. Kirija skupa, ne mogu sobu da iznajmim. Kakav je ovo život? Bog zna koliko ću još ovako izdržati. Proradio mi je bubreg“, jada se Senad.
A baka Milica koji prosi novac u prolazu ispod Zelenog venca da bi imala za lekove, svakoga dana putuje iz mesta Nakučane kod Šapca. Karta do Beograda je 1.200 dinara, a jedva sakupi 2.000. Ipak, za osamsto dinara može da doručkuje i kupi kutiju brufena.
„Smrzla sam se. Sutra neću doći. Videću prekosutra kakvo će vreme biti. U Nakučanima nemam od koga da prosim. Zato dolazim ovde. Tamo imam jednu šupicu i tu boravim. Kad se desi da treba da prespavam u Beogradu, onda spavam na autobuskoj stanici. Samo da mi ne bude hladno jer sam operisala dojku. Imam rak. Sama sam, ćerka ima bolesno dete, pa ne može da mi pomogne“, priča nam baka Milica.
Kada nas je pitala zašto smo došli, rekli smo da želimo da pomognemo njoj i drugim ljudima koji nemaju krov nad glavom, makar jednim novinskim tekstom u kojem ćemo pokazati kako ti ljudi zaista žive. A ona je rekla da to nije naš posao.
„Ali ko ste vi da bi nama pomagali? Nama treba da pomogne predsednik, ako neće on, onda gradonačelnik. Ali neće ni on jer nema vremena. Svaki čas ga vidim na televiziji kod komšinice. Ja se nadvirim na Mirin prozor, pa stojim tako pola sata i čujem šta priča. Nek nas malo obiđe, a ne samo da stoji na televizoru“, poručuje baka Milica.
Tridesetdvogodišnji Elvis je u invalidskim kolicima. Kaže da se bori već dve godine za krov nad glavom. Tvrdi da su ga prevarili za stan i isterali ga polje. A nema ni dokumenta ni pare da te ljude tuži.
„Bio sam naivan. Gazda me prevario za stan i uzeo ga, a mene izbacio napolje. Nego, nemam sredstava da se borim. Nemam nikoga, ni kučeta ni mačeta. Mlad sam, kažu, ali šta mi to vredi, kad mi treba neko da se bori za mene. Hranim se u Narodnoj kuhinji, da nije toga, ne znam šta bih radio. A spavam na autobuskoj stanici. Prebacim se na karton i tu odspavam četiri-pet sati. Dosta“, kaže on.
Elvisa smo zatekli kako čeka u redu ispred Narodne kuhinje na Dorćolu. Ručao je, pa je čekao da uzme nešto od garderobe.
„Trebaju mi čarape i trenerke, međutim nemaju. Nećete verovati, ali ovde dolaze i oni koji su zaposleni i normalno žive. Uzimaju stvari za džabe. Takva smo vam mi država“, nastavlja Elvis.
Beskućnici su prvi put popisani 2011. godine, piše RTS. Bilo ih je 18.000, od toga najugroženijih, na ulicama – 500. Najviše u Beogradu. Prosečna starost 40 godina.
Na pitanja koliko sada ima beskućnika na beogradskim ulicama, koliko ih je u Prihvatilištu u Kumodraškoj i koliko njih nema lična dokumenta, iz Grada nisu odgovorili za javni servis.
Teška porodična situacija, nemanje posla i zdravstveni problemi najčešći su razlozi za život na ulici. Mnogi nemaju lična dokumenta, pa su tako nevidljivi za nadležne institucije.
Marko Vasiljević iz Inicijative za socijalna i ekonomska prava objasnio je ranije da bez dokumenata nema ni pomoći.
„Kada ne možete da prijavite prebivalište, ne možete da imate ličnu kartu, onda ne možete ni da pristupite uslugama socijalne zaštite, da li je pomoć, obrok u narodnim kuhinjama ili čak i smeštaj u prihvatilištima“, objašnjava Vasiljević.
BONUS VIDEO: Šapić asfaltira ispred svojih kuća na račun Beograđana
