Sandra je bila na 13 vantelesnih oplodnji: Svi su mislili da će odustati, a onda je došla Ljubica

Hrabra Sandra se od 24 godine bori sa problemom neplodnosti, a njena borba je bila i pokretač osnivanja Udruženja „Šansa za roditeljstvo“. S obzirom da je u toku Evropska nedelja neplodnosti, Sandra se za Nova.rs priseća trenutka kada su ona i suprug odlučili da dobiju dete, a trudnoća se ne dešava."To je bilo pre 14 godina. Mislili smo da ćemo za par meseci postati roditelji, međutim, shodno tome da sam kao mala imala problem sa pucanjem slepog creva, ipak sam nekako sumnjala da će do trudnoće lako doći. U dubini sebe znala sam da ću možda imati problem sa začećem. Kako se trudnoća nije dešavala, započeli smo sa analizama i ustanovili da imam zapušene jajovode i da je vantelesna oplodnja jedino rešenje da postanemo roditelji. Bila sam zahvalna i na toj mogućnosti, ali nisam ni sanjala da će proći toliko vremena dok se naš san ne obistini. Mnogo je bilo svega pre same prve pantelesne oplodnje, mnogo komplikacija, intervencija, suza…“, iskreno priča Sandra.

Posle godinu dana, kako dalje objašnjava, Jovanovići su se odlučili za detaljne analize."Neprekidno su nam govorili vi ste mladi, ne brinite. I jesmo bili mladi i verovali smo u uspeh, ali nas je prva vantelesna oplodnja bacila duboko u ponor. Jedino nas dvoje, iako najmlađi tamo, nismo imali embrione za transfer. Jedino mi. Strašan osećaj. Krivila sam svoje telo, sebe, pitala se uporno zašto ja, zašto mi? Preplakali smo zajedno prvi neuspeh, otresli suze posle nekog vremena i pošto je moja priroda takva, uporna, odlučili smo da još jače nastavimo dalje. Nismo ni imali izbora“.

Sandra kaže da je očaj sastavni deo neuspeha u toku vantelesne oplodnje, te da taj period nikada neće moći da zaboravi."Sve biste da kontrolišete, a nikako da shvatite da ovde u VTO priči zaista ništa ne možete da kontrolišete i sve je van vaše moći. Svaki neuspeh je bio strašniji, tonuli smo sve dublje i dublje. Tada nije bilo ni ovoliko finansiranih VTO postupaka, pa je novac bio poseban izazov. Pretvorili smo se u mašine za stvaranje novca za VTO i neprekidno radili na tome, sve što smo zarađivali išlo je na vantelesne oplodnje. Ponekad mi je bilo žao da kupim nešto sebi jer sam osećala grižu savesti jer je nophodno bilo odvajati novac za VTO. Moj život je bio vantelesna oplodnja. Kao neko ko je u to vreme vodio jednu organizaciju koja se prvenstveno time i bavila, snagu sam nalazila u tim ljudima. Želela sam da budem primer svima da se upornost na kraju zaista isplati, zato nisam ni odustajala, da ne izneverim sve ljude koji su verovali u mene“.

Priznaje da je razmišljala da odustane, ali je ipak želja za potomstvom bila jača."Razmišljala sam o svim opcijama, odustajanje je bilo na svakodnevnom nivou, pa onda ponovo podizanja. Teško je svaki put opet ustati. U toku pretposlednjeg postupka suprug je dobio koronu, bio u bolnici, mi smo bili usred VTO postupka koji je bio baš loš, pomislila sam da želim dete, ali želim dete s njim, i ako mu se nešto desi onda ova priča više nema smisla. Bila sam na ivici da odustanem od svega. To je bio naš 13 pokušaj. Kada se oporavio ,smogla sam snage za dalje, jedva, i rekli smo, samo još ovaj put. Nekako smo se pomirili s neuspehom. Taj "još jedan put" bio je taj, i rodila se Ljubica. Neverovatno sam zahvalna klinici Narodni front i prof. Željku Mikoviću koji me je u toku trudnoće zbrinuo na najbolji mogući način jer je shvatio koliko strahova jedna žena koja je prošla toliko postupaka stvarno nosi. Ni u trudnoći nije bilo lako, čak ni to nije lagano prošlo. Provela sam čak 3 meseca ležeći u Narodnom frontu i porodila se prirodno.Ipak, bez podrške porodice, a pre svega supruga, Sandra ništa ne bi mogla sama."Suprug je uvek bio tu, rame uz rame sa mnom. Mislim da je porodica odustala od toga da ćemo biti roditelji, mislim da su prijatelji isto to osećali samo prećutko, nekako svi su već gubili nadu. Videla sam i pogledima, zašto više ne odustaneš? Kako možeš? Otkud ti snaga? Sve manje su me i pitali kad ćete opet na VTO. Bez supruga nikada ne bih izgurala sve ovo".

Posle desete vantelesne oplodnje, Sandra je imala jedan spontani pobačaj i tada se, kako nam priča, stvorio veliki strah koji se zadržao sve do porođaja."Ovog puta smo zaista mnogo opreznije primili vest o pozitivnom rezultatu. Cela trudnoća bila je obojena strepnjom i strahom da li će sve biti u redu. Nije lako prihvatiti ni uspeh posle toliko neuspeha. Sećam se, bili smo na parkingu, kad je stigao pozitivan test, otvorili smo mejl, pogledali rezultat i izašli iz kola skamenjeni od straha. Čini mi se da se tek sada radujem što je Ljubica tu. Od 6. meseca imala sam problem sa grlićem i morala sam često da ležim u bolnici. Porodila sam se prirodno iako je bio planiran carski rez. Pukao mi je vodenjak i porođaj je krenuo. Iako sam se neizmerno plašila prirodnog porođaja, to me zadesilo. Beba se namučila malo više, ali je na kraju sve prošlo dobro. Porodila sam se 15. decembra, na svet donela Ljubicu sa 3840gr. Nestvaran osećaj!"

Mala Ljubica je centar Sandrinog života, a za kraj razgovora kaže da bi ponovo prošla kroz isto."Ništa nisam zaboravila. Ni jednu suzu, ni jednu muku, ni jedan negativan test. Kada je pogledam, shvatam da je sve to vredelo i imalo smisla jer za jedan njen osmeh, dala bih sve na svetu. Dešava nam se da samo ležimo pored nje, gledamo je i plačemo, nestvarno je. Zato, svim roditeljima koji se bore za potomstvo poručujem dokle god imaju realnih mogućnosti da pokušavaju, da krenu što pre, da ne čekaju puno, da shvate da su godine najveći neprijatelj i da je ovo bitka u kojoj ne možete da kontrolišete ništa. Verujte u svoj san i kad drugi ne veruju“, poručuje Sandra.BONUS VIDEO: Koja je sudbina surogat beba rođenih u Ukrajini? – gosti Eliana Garalejić i Marjana Majstorović

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=kojajesudbinasurogatbebaroenihuukrajinigostielianagaralejiimarjanamajstorovi-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3496325"]