Ljudi se povlače u svoje domove nastojeći da tako suzbiju širenje koronavirusa, ali šta je sa onima kojima opasnost preti u njihovom vlastitom domu, žrtvama nasilja? Stučnjaci se slažu da ovakve krize dovode i do povećanja porodičnog nasilja i poručuju da je jako važno da žrtve znaju da i u vanrednom stanju mogu da zatraže pomoć.

Psihoterapeutkinja Radmila Vulić Bojović ističe za Nova.rs da situacija u kojoj se nalazimo otvara čitav niz novih problema u odnosima među ljudima, pa i u porodičnim odnosima.

„Sa velikom verovatnoćom pretpostavljamo da će to što se život u potpunosti promenio i što ljudi moraju da budu dugo zajedno na malom prostoru dovesti do toga da disfunkcionalni i komplikovani porodični odnosi postanu još komplikovaniji, da problemi eskaliraju, pa i da dođe do nasilja“ objašnjava ona.

Koordinatorka Sigurne ženske kuće Vesna Stanojević takođe veruje da bi trenutna situacija mogla da pogorša stanje u porodicama sa porodičnim nasiljem.

„Imamo velika povećanja porodičnog nasilja uvek kada su te disfunkcionalne porodice i parovi zajedno, bilo da idu na godišnji odmor, da li su na praznicima, kad se ne radi. Kod takvih parova, svaka situacija u kojoj moraju da budu zajedno je problematična, čak i ako je povod lep, a zamislite u ovakvoj situaciji. To zaista može da bude alarmantno“, objašnjava za Nova.rs Vesna Stanojević.

Strah i kriza kao ‘okidači’ za nasilje

Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra objašnjava za Nova.rs da kao i u slučaju drugih kriza i katastrofa, i epidemija koronavirusa može pojačati strah, tenziju, finansijsku i egzistencijalnu nesigurnost.

„Međutim, treba znati da sve to nisu uzroci nasilja, već ‘okidači’ za njegovu pojavu. Zbog toga je važno da se ova situacija ne koristi da bi se razumelo, opravdalo ili umanjilo nasilno ponašanje. Posebno je važno da to ne rade predstavnici nadležnih institucija, kojima će se žene, deca, starije osobe obraćati za zaštitu i pomoć,“ ističe ona.

U protekloj nedelji, prema njenim rečima, Autonomni ženski centar nije zabeležio povećan broj poziva, ali je jasno da se povećala zabrinutost žena i strepnja oko organizacije života, posebno za samohrane majke koje moraju da rade, a nemaju kome da ostave decu, ili su im roditelji stariji od 65 godina, ili strahuju od otkaza, ako bi uzele bolovanje.

„Zovu i žene da pitaju da li će se održavati sudska ročišta, da li moraju da odvode decu na viđanje sa očevima u kontrolisanim uslovima. Međutim, kako će ovo stanje potrajati, možemo očekivati i veći broj poziva žena zbog događaja nasilja ili pretnji takvim delima,“ dodaje ona.

Tanja Ignjatović podseća da je u Kini registrovan čak tri puta veći broj prijava nasilja u porodici od početka epidemije, a slično je i u SAD, gde telefonske linije podrške za žrtve nasilja beleže dva puta veći broj poziva.

Zbog lakše kontrole usled prisilne izolacije, promena u načinu rada i manje resursa institucija koje su ključne za zaštitu, kako ističu u AŽC, žrtvama može biti otežano da pronađu podršku i pobegnu od nasilnika.

„Međutim, iako su režimi izolacije i zabrane stroge, one treba da znaju da nije zabranjeno bežati,“ naglašava Tanja Ignjatović.

I Vesna Stanojević se slaže da je najvažnije je da žena prijavi nasilje policiji i da zna da će posle toga biti zbrinuta.

„Za Beograd znam da mi primamo žene i u vreme ove epidemije. Važno je da one znaju da će biti zbrinute jer nasilnici mogu da se dodatno osile misleći da žrtva nema gde,“ navodi Stanojević.

U sigurnu kuću uz potvrdu o zdravstvenom pregledu

Govoreći o radu sigurnih kuća u ovim posebnim uslovima, ona objašnjava da funkcionišu otežano, kao i svi u državi. Prepričava kako ih je nedavno zvala policija da pita mogu li da prime ženu koja je pretučena. Jedini uslov za prijem u Sigurnu kuću je da ima potvrdu da je prošla zdravstveni pregled koji se odnosi na koronavirus.

„Bez tog papira ne smemo da je primimo. I važno je da onaj ko šalje ženu u sigurnu kuću, bilo da je u pitanju policija ili Centar za socijalni rad zna da mora da joj obezbedi taj dokument,“ ističe Stanojević.

Preduzete su sve mere predostrožnosti protiv širenja koronavirusa, od sanitarne kontrole i čišćenja, do neophodne zaštite.

„Ukoliko lekari kažu da je nekom potrebna izolacija, postoji i ta mogućnost u Sigurnoj kući” ističe ona.

Kada su u pitanju žrtve nasilja koje su već u sigurnim kućama, Stanojević priča da je veliki broj žena koje su smeštene u njima, a koje su radile, poslat kućama, da deca ne idu u školu, ali se njihov život odvija koliko, toliko normalno.

Poziva policiju žrtvama nasilja obezbedi da ostanu u svom domu i da iskoriste zakonsku mogućnost koja postoji da nasilnika udalje iz tog prostora.

Tanja Iganjatović kaže da je važno da ženama bude dostupna informacija da i u vanrednom stanju mogu prijaviti nasilje i da će dobiti pomoć.

„Pravosudni organi su prešli na izmenjeni režim rada, ali će tužilaštva i sudovi tokom vanrednog stanja redovno postupati u predmetima nasilja u porodici. Videćemo kako i koliko efikasno će se to sprovoditi“ ističe ona.

Nasilnici, kaže, mogu da zloupotrebe epidemiju za dalju kontrolu i izolaciju žena od finansijske i zdravstvene pomoći, ili da im prete izbacivanjem iz kuće.

I Radmila Vulić Bojović se slaže da je žrtvama mnogo teže sada jer je mogućnost za izlazak manja.

„Ranjive grupe su dodatno ugrožene. U ovakvim situacijama svaka druga tema, izuzev korone, sada ide u drugi plan i zato je važno obratiti pažnju na druge probleme koji postoje u društvu i ne zapostaviti ih“ upozorava ona.

Težak povratak u normalnost

Radmila Vulić Bojović ističe da naše društvo nikad nije bilo u ovakvoj situaciji koju kaže ne može da poredi ni sa bombardovanjem, kada je tačno bilo jasno šta je i gde je opasnost.

„Ovde je opasnost sveprisutna. Na psihološkom planu će ova cela situacija izroditi mnogo problema, posebno kada se završi. Vi sada živite sa instinkom za preživljavanje i mobilišete sve svoje snage da izdržite. Kada se sve završi, veliko je pitanje kako će izgledati to vraćenje normalnom životu“ zaključuje ova psihoterapeutkinja.