Uporno ćutanje pojedinih organa vlasti, od Vlade i ministarstava do onih na nižim nivoima, na zahteve za dostavu informacija od javnog značaja nije samo nepoštovanje institucije Poverenika, već i zakona ove zemlje i njenih građana, koji imaju pravo na te podatke, kaže za Nova.rs Milan Marinović, Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka ličnosti.
U intervjuu uoči Dana prava javnosti da zna, Marinović analizira prvu godinu svog mandata, ali i objašnjava zašto ne može u praksi da iskoristi mogućnost koju mu daje zakon da kazni određena ministarstva i državne institucije koji kriju informacija od građana.
Vi ste nešto više od godinu dana na funkciji Povernika za pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka ličnosti. Da li se i koliko promenila situacija u odnosu na prethodne godine?
Broj žalbi prati trendove iz prehodnih godina, uvek je oko četiri petine uloženih žalbi osnovano.
Kada su u pitanju oblasti iz kojih tražioci informacija traže informacije, pa ih ne dobiju i žale se Povereniku, skoro pola, odnosno 44,5 odsto su pitanja raspolaganja budžetom i javnim sredstvima, 29 odsto su u vezi sa postupanjem organa u vršenju vlasti i posle toga 8 odsto u vezi predmeta i rada tužilaštva.
Nije se to previše promenilo, jer i prethodni Poverenik i ja radimo po istom zakonu i ona ograničenja koja u sebi sadrži zakon, koji je donet 2005. godine i tada je bio jedan od najprogresivnijih zakona, jednostavno su sputavala i gospodina Šabića i mene.
A šta Vas konkretno sputava?
Nemamo tako jaka ovlašćenja, po zakonu u oblasti slobodnog pristupa informacijama od javnog značaja za razliku od oblasti u zaštiti podataka o ličnosti gde su nam novim zakonom, čija je primena počela prošle godine u avgustu, data mnogo veća ovlašćenja.
Mi po zakonu o zaštiti podataka o ličnosti imamo pravo da vršimo nadzor nad primenom zakona, možemo da podnosimo optužene akte sudovima, prvenstveno prekršajnom sudu, protiv prekršilaca zakona. Ništa od toga nemamo po zakonu o slobodnom pristupu informacijama.
Koliko ste zadovoljni kako Vam odgovaraju organi na Vaše zahteve?
Mi kada dobijemo žalbu, šaljemo je na izjašnjenje organu vlasti i dajemo rok za to. Kad prođe rok, ukoliko se ne izjasni idemo dalje u postupak. Dešava se da, recimo, posebno kod žalbi koje su izjavljene zbog nepostupanja organa vlasti, odnosno ćutanja, da kad im dostavimo žalbu na odgovor da oni postupe.
Često kada razgovaram sa predstavnicima državnih organa, ja im kažem: ‘Ljudi, ne mogu da razumem da ne udostojite odgovora onoga ko je tražio informaciju, da li ćeš ti da daš informaciju ili nećeš, proceni da li imaš zakonskih osnova, ako misliiš da ne treba da je saopštiš zbog oznake tajnosti. Sve je to tvoja procena, ali odgovori na zahtev. Ako smatraš da ne treba da dostaviš informaciju, reci odbijam iz tih i tih razloga i to je pošteno. Ako ignorišeš zahtev, to je pre svega nepoštovanje, ne samo tražioca informacije, nepoštovanje propisa ove zemlje i građana ove zemlje’
Pojedina javna preduzeća i kompanije u kojima je država jedan od vlasnika, rađe su plaćala kazne za skrivanje informacija, nego da ih daju na uvid javnosti. Postoji podatak da su od 2010. do 2018. samo četiri preduzeća – Srbijagas, Telekom, Železnice i Er Srbija, platili oko 15 miliona dinara kazne. Kakva je sada situacija?
Da, nažalost, to se dešavalo. Negde do 2017. godine postojala je mogućnost da Poverenik izrekne pojedinačne kazne od 20 do 200 hiljada dinara organu uprave koji ne postupa po rešenju Poverenika. I koliko ja imam informacije, javna preduzeća kao što su Srbijagas i Telekom su redovno plaćali kazne, a nisu davali informacije. Od 2017. godine ne postoji ta kazna, nego postoji nešto što je mnogo jača sankcija koju može da izrekne poverenik, ali, na žalost, u praksi ne funkcioniše.
Šta je problem u praksi? Zašto ne funkcioniše?
Pošto se tražilac žali i Povernik donese rešenje da mi se dozvoli pristup informacijama, ukoliko organ uprave ne odgovori na taj zahtev Povernika, mi ponavljamo nalog i dajemo im naknadni rok i ukoliko u njemu ne odgovore, donosimo rešenje koje je obavezujuće. Ako ne postupe po tom rešenju, mi možemo da im po Zakonom o opštem upravnom postupku izreknemo kaznu od polovine mesečnih prihoda tog organa uprave do 10 odsto godišnjih prihoda koje je ostvario u Srbiji u prethodnoj godini. To je strahovita pretnja. Zamislite vi Ministarstvo finansija, ili Ministarstvo odbrane, sa koliko oni novca raspolažu i koliko bi mogli da budu kažnjeni.
Zašto je onda problem da im izreknete kaznu?
Mi ne znamo koliki su prihodi pojedinih ministarstava. Moj prethodnik, gospodin Rodoljub Šabić već se susreo sa tim problemom. Obraćao se trezoru Narodne banke da bi dobio podatak koliki su prihodi nekog organa uprave, nekog ministarstva, na primer, koga bi, recimo trebalo kazniti jer ne odgovara na zahteve. Redovno je stizao odgovor da takvi podaci ne postoje, jer Zakon o budžetskom sistemu ne poznaje pojam ukupnog prihoda korisnika budžetskih sredstava. Pošto nije definisan ukupan prihod pojedinih ministarstava, iz trezora ne mogu to da nam saopšte i mi ne znamo koliku kaznu da izreknemo. Tako da je to ozbiljna pretnja, ali bez efekta. To vam je kao kada ste imali praćku od 20 hiljada koja nije bolela mnogo, ali ipak ste mogli da gađate njome. Sada ste dobili pušku, da ne kažem top, kojim možete samo da pretite, ali je to prazan top koji nema municiju.
I šta posle toga Vi možete da učinite kad imate top bez muncije?
Treba biti iskren i reći da postoje neki organi vlasti na koje i ta pretnja deluje, odnosno pošto im zapretimo kaznom odgovore na naše zahteve. Ali pošto mi ne možemo da izreknemo tu kaznu, kraj procedure je da uputimo redovan zahtev Vladi Srbije da iskoristi svoje zakonsko ovlašćenje i omogući prinudno izvršenje našeg rešenja. Znači, ne da ga kazni, nego da mu naredi da pruži traženu informaciju.
Koliko je puta Vlada ispunila taj Vaš zahtev?
Služba poverenika 2018. godine pisala je 65 takvih dopisa, tokom 2019. godine 52 i do sada u 2020. godine 17 takvih zahteva. Još nisam video da je Vlada nekog naterala da pruži informaciju. Jedino i ovde moram da naglasim da opet imamo taj efekat da kada napišemo dopis Vladi i o tome obavestimo organ uprave na koji se to odnosi, da se desi da neki od njih pruže te informacije, jer se možda uplaše.
Ko su ti koji se uplaše samog Vašeg obraćanja Vladi?
Kad kažem organi vlasti koji daju informaciju u tim fazama, to uglavnom nisu ministarstva i javna preduzeća, jer su organi vlasti kod nas i centri za socijalni rad i škole. Obično su ti koji se uplaše, da kažem tako, neki iz nižeg ranga organa uprave, to nikad nisu ministarstva ili slične institucije.
Na osnovu svega što ste do sada rekli, jedino što može da se zaključi je da ni Vlada ni ministarstva ni javna preduzeća ne poštuju instituciju Poverenika.
Na osnovu ovih pokazatelja itekako se može izvući taj zaključak da ne poštuju. Da li poštuju mene kao Poverenika je manje bitno od toga da ne poštuju zakone ove zemlje i svoje zakonske obaveze. Kada kažem Vlada mislim na sve vlade od donošenja zakona, koliko god da ih je bilo od 2005. godine, bez obzira ko je bio na vlasti. Bukvalno su svi po tom pitanju bili uniformisani i jedinstveni. I pri tome, važno je da napomem da su sve vlade dosledne u tome i dosledne su prema svima.
Šta mislite pod tim „dosledne prema svima“?
Bilo je prethodnih godina slučajeva da je različita struktura vlasti na republičkom nivou i na lokalu.Ta vlast na lokalu je isto organ vlasti i od njih neko traži informaciju, pa je oni ne pruže, i onda slučaj stigne do toga da mi pišemo Vladi da im naredi. Pri tome ta vlada je politička grupacija, kojoj su politički protivnici oni koji su vlast u toj lokalnoj samoupravi. I na osnovu toga neko bi možda očekivao da će Vlada da naredi toj lokalnoj samoupravi da sprovedu rešenje. Međutim, to se nije desilo. I tu je Vlada dosledna da nikada nije nikoga naterala da da informaciju.
Kako to da se reši?
Jedino izmenom Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Jedan od načina bi bio da se to propiše kao prekršaj i da prekršajni sudovi izriču kaznu. Kada tražim informaciju, pa je ne dobijem, ne mogu da idem pravo na Prekršajni sud, moram da se žalim povereniku, pa poverenik naloži, a oni opet ne postupe. Onda poverenik ide sa zahtevom za pokretanje prekršajnog postupka sudu, pa onda sud izrekne kaznu. Da bi ta kazna koju izrekne sud bila efikasna, treba prvo da bude visoka u propisano-visokim razmerama i treba da ne zastari.
Sudovi su često na meti kritike baš zbog zastare takvih slučajeva?
Mnogo je povika na postupke prekršajnih sudova u ovim predmetima da dosta slučajeva zastareva, što je tačno. Ne želim da kao nekadašnji predsednik najvećeg prekršajnog suda u zemlji branim prekršajne sudove, ali kao član radne grupe za promenu zakona podsećam da smo predlagali 2012. i 2016. godine da se poveća rok zastarelosti u prekršajima. Kod nas je taj rok najkraći u regionu, jedan od najkraćih u Evropi, dve godine od učinjenog prekršaja. U Hrvatskoj je četiri, u Crnoj Gori je četiri, pa nismo mi duplo efikasniji od njih pa nam treba kraći rok. Međutim, to nije prošlo.
Šta su još ključne zakonske promene koje su neophodne da se olakša pristup informacijama od javnog značaja?
Guraću svim silama da uđe u novi zakon da u slučaju ćutanja, znači totalnog nepostupanja i ignorisanja tražilaca informacije bez obzira ko je, on, građanin ili medij, da se propiše prekršajni nalog koji bi izdavao možda poverenik ili upravna inspekcija i koji bi se odmah izdavao za ćutanje na ime funkcionera, odnosno rukovodioca tog organa vlasti koji nije udostojio odgovora tražioca informacija. Mi smo zatrpani tim žalbama zbog ćutanje organa vlasti, čak 60 odsto žalbi su zbog ćutanja.
Ako nam kažu nismo odgovorili bez obzira na razlog odmah bi išao prekršajni nalog. Ne znam šta može čovek da navede kao razlog zašto nije odgovorio, a organ je vlasti. Mi ne govorimo o preduzetniku, koji je jedini zaposleni, pa je bio na godišnjem odmoru.. Govorimo o organima vlasti koji imaju kapaciteta da to ispoštuju. Pa, čak i škole imaju zaposlene koji to mogu i tokom raspusta da urade, a da ne govorimo o klasičnim organima vlasti.
Da mi neko kaže da u nekom ministarstvu ili javnom preduzeću nisam mogao da odgovorim u roku, tu meni zaista nema opravdanja, ni moralnog ni zakonitog za ćutanje. Ako misliš da imaš osnova da ne pružiš informaciju, onda odbij zahtev, ali ne smeš da ćutiš i da ga ignorišeš.
Da li je i koliko epidemija koronavirusa uticala na ostvarivanje prava javnosti da zna, ali i na zaštitu podataka o ličnosti?
Epidemija nam je donela i 101 žalbu koja je u vezi sa Kovidom-19. Interesantno je da ih u vreme vanrednog stanja bilo 17, a posle 84. Na početku, tokom vanrednog stanja više su tražene informacije, koje nisu dobijene pa su usledile žalbe, o broju respiratora, broju raspoloživih mesta u bolnicama, dostupnosti zaštitnih maski, snabdevenosti lekovima i opremom u bolnicama. Posle vanrednog stanja, posebno posle izveštaja BIRN-a (o neslaganju zvanične statistike i podataka o broju zaraženih i umrlih op. autora) usledilo je najviše zahteva za dobijanje informacija o broju zaraženih i umrlih.
Važno je da se zna da informacije koje se tiču stanja i ugrožavanja i zaštite zdravlja ili stanja i ugrožavanja i zaštite životne sredine spadaju u one informacije, gde se po zahtevima za njihovo dobijanje mora hitno postupati. Zakon u tim slučajevima propisuje mnogo kraći rok od 48 sati da se po tom zahtevu postupi. Formalno gledano, 49 sata nakon što je organ dobio taj zahtev vi možete da uložite žalbu povereniku. Međutim, važno je da se ta informacija odnosi na ugrožavanje i zaštitu zdravlja, a na samo da je iz oblasti zdravstva, jer smo mi i ovih meseci imali zahteve da neko traži kakva je bila snabdevenost lekovima nekog doma zdravlja 2016. godine, što očigledno ne zahteva hitnost.
Tokom epidemije koronavirusa na poseban način su se ukrstile dve oblasti kojima se Vi bavite, informacije od javnog značaja i zaštita podataka o ličnosti. Čini se da neki nisu znali granicu između onog što je informacija od javnog značaja i podaci od ličnosti čija je privatnost garantovana, dok su neki zloupotrebljavali tu nedoumicu kao izgovor da ne dozvole pristup podacima od javnog značaja.
Kada su početkom marta objavljeni podaci jednog od prvih zaraženih, upozorio sam da mora strogo da se poštuje privatnost ličnosti i da je strogo zabranjeno davati podatke o konkretnim zaraženim osobama. Osim nekoliko incidenata, mediji su uglavnom poštovali to.
Drugi ključan momenat je bio proboj informacionog sistema kovid 19, kada je sedam dana bio otvoren pristup podacima jednog doma zdravlja. To narušavanje zaštite podataka je sprečeno i nije nastala šteta. Važno je da se zna da ni tad nisu bili ugroženi podaci svih građana Srbije, ali jesu teritorije tog doma zdravlja. Izvršili smo vanredni nadzor i izrekli opomenu.
Ta situacija nam je otkrila jedan drugi problem. Kada se to desilo kontaktirali smo lice za zaštitu podataka o ličnosti u konkretnom domu zdravlja. Novi zakon o zaštiti podataka o ličnosti propisuje obavezu ne samo organa vlasti, već svih koji vrše obradu podataka o ličnosti, odnosno više desetina hiljada raznih organa vlasti i kompanija da odrede lice zaduženo za zaštitu podataka o ličnosti i da obaveste o tome poverenika. Taj dom zdravlja je, na sreću, imenovao to lice, ali od više desetina hiljada onih koji su bili u obavezi u prethodnih godinu dana, koliko je na snazi zakon, mi sada nemamo ni tri hiljade prijavljenih lica koja su zadužena za tu oblast u organima vlasti ili kompanijama. .
Kažete da su mediji tokom epidemije uglavnom poštovali pravo privatnosti. Šta je sa organima uprave i koliko je njih to pravo koristilo da uskrati informacije od javnog značaja? Kada je više medija i nevladinih organizacija uputilo zahtev Institutu Batut da se dozvoli uvid u statistiku o broju zaraženih i umrlih od posledica koronavirusa, predstavnici te institucije su odmah odgovorili da ne mogu da dostave te podatke zbog zaštite podataka o ličnosti.
Konkretan zahtev nevladnih organizacija je nama stigao u vidu žalbe.Ne mogu sad konkretno da kažem da li su se u tom slučaju baš formalno pozivali na zaštitu podataka o ličnosti, ali mogu da kažem načelno da organi uprave često koriste taj izgovor nevezano za epidemiju.
Mi kada naložimo dostavu podataka u takvim slučajevima, uvek kažemo, ukoliko posedujete tu informaciju dužni ste da je date uz to i da zaštitite lične podatke.
Kada je u pitanju ovaj zahtev prema Batutu, jasno je da bi oni trebalo da dozvole pristup podacima kao što je broj zaraženih, umrlih, a da ne otkrivaju imena konkretnih zaraženih ili žrtava. Logično je da daju taj broj. Apelovao sam više puta i na članove Kriznog štaba da budu proaktivni i da daju javnosti informacije. Svakodnevne konferencije za novinare bile su dobar proaktivan pristup ne ulazeći u to koliko informacija su davali i koliko su one tačne. Dobro što se išlo u javnost i davale su se informacije. Međutim, nije bilo dobro što smo imali u jednom trenutku centralizaciju informacija, pa su predstavnici lokalnih medija morali na konferencijama u Beogradu da se raspituju kakvo je stanje kod njih u Bečeju ili Prokuplju.
Kada je u pitanju kršenje prava privatnosti, za građane Beograda je velika nepoznanica video nadzor koji policija postavlja na ulicama. Šta, Vi kao Poverenik, možete da im kažete o tom sistemu – da li te kamerice i na koji način mogu da budu zloupotrebljene za kršenje njihove privatnosti?
Pre mesec dana imao sam sastanak sa direktorom policije. Tada nam je predstavljeno da MUP jeste zainteresovan za projekat “Siguran grad” i za uvođenje tog sistema nadzora, ali da je to još, što bi se reklo, „na dugom štapu“. Činjenica je da se postavljaju kamere po gradu, ali i da policija ima pravo u svrhu kontrolisanja da vrši nadzor. Međutim, mi smo na sastanku u MUP-u ukazali da je jedno video nadzor gde ne postoji prepoznavanje lica, nego se kontroliše samo prostor, a drugo je kada uvodite sistem koji ima mogućnost prepoznavanja lica. Time ulazimo u zonu obrade mnogo osetljivih podataka i to mora biti posebno zakonski regulisano.
Kako to da se reguliše?
Moguće je na više načina. Jedan od njih je izmena zakona o policiji. Moj predlog je, međutim, da se donose poseban zakon o video nadzoru, koji bi regulisao oblast klasičnog video nadzora, zatim video nadzor za prepoznavanje lica, kao i onaj koji vrši privatno obezbeđenje. Sve bi bilo regulisano na jednom mestu jer to nam fali, uz naravno široku javnu raspravu. Ako se već država opredeli za taj projekat, dajte da uradimo da bude što bezbolnije za građane, počev od formalnih stvari da mora da bude obezbeđen prostor gde se vrši video nadzor, lice kojem se obraćate ako imate primedbe i da se jasno kaže fizički ulazite u prostor pod video nazdorom.
Da li, prema Vašim informacijama, kamere koje su trenutno instalirane na beogradskim ulicama mogu na bilo koji način biti zloupotrebljene i može li njima biti narušeno naše pravo na privatnost?
Te kamere imaju višu rezoluciju i mogu da snimaju crte lica, ali one same po sebi, prema onome što mi znamo, ne mogu ništa ako nemate softver za prepoznavanje lica. One u ovom trenutku samo daju jaču rezoluciju i ništa više, bez tog softvera kojim MUP ne raspolaže, bar kako oni tvrde, to su obične kamere, nešto bolje, ali klasične. Na osnovu informacija kojima raspolažem, za sada to su planovi, ali se nije ušlo u realizaciju, osim što su postavljene kamere koje,će imati funkciju prepoznavanja lica ako se nabavi softver i instalira. To bi trebalo da bude regulisano posebnom zakonskom odredbom koja sada ne postoji i to sam naglasio u MUP-u. Potreban je zakonski osnov za takvu obradu podataka.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare