Piše Ivan Mrđen: Tako je govorila Goca

Njega nisam mislio ni da pomenem, jer žena sa tako impresivnom novinarskom biografijom (skupštinski izveštač, kolumnista, urednik, novinar, borac za profesionalno i objektivno bavljenje novinarskom profesijom, RTS, Jutel, „Borba“, VIN , „Naša Borba“, predsednica NUNS...) zaslužuje da bude ispraćena sa izuzetnim poštovanjem i pijetetom.Posebno od kolega koji su sa njom ne samo neposredno sarađivali, već se i družili u dužim razdobljima preklopljenih životnih i profesionalnih puteva. U mom slučaju to se najviše odnosi na periode zajedničke borbe u „Borbi“ (1991-1993), što smo nastavili u proleće i leto 1998. u vreme kad sam bio glavni i odgovorni urednik „Naše Borbe“, a Gordana Suša urednica „Nedeljne Naše Borbe“.

U tim starim novinama, koje čuvam još malo pa četvrt veka, potražio sam juče neki njen komentar, u želji da starije podsetim, a mlađima pokažem „kako je govorila Goca“. A onda me je njen tekst „Levitiranje nad dnom“, objavljen 25.-26. aprila 1998. godine, podsetio da je ovde samo dan ranije, opet uz višesatno televizijsko talambasanje, predsednik svega ovoga o onome o čemu je pričao poklonicima (gre’ota je ono tamo nazivati poslanicima) razgovarao sa “predstavnicima vanparlamentarnih stranaka koje ne žele evroposlanike u međustranačkom dijalogu”, u prevodu „zavetnik Boško i deveruša Milica“.Taj tekst Gordane Suše sa nadnaslovom „Narodno Ne, za Miloševićevo Da“ napisan je na isteku sedmice u kojoj su objavljeni rezultati referenduma, kojim su građani Srbije odbili bilo kakvo „strano posredovanje u rešavanju krize na Kosovu“:„Ko pogodi cilj – promaši sve ostalo! Kako stvari stoje, Srbi su upravo to uradili. Baždarena javnost ispunila je projektovana očekivanja vlasti masovnim izlaskom na referendum, kojim je Milošević još jednom utvrdio svoju neprikosnovenu vlast i dobio blanko potpis naroda za sve buduće odluke, uključujući i one koje se tiču života i smrti.Da li to zbilja Srbijom ječe ’kumanovske trube’ u najavi novih blakanskih ratova? Pitanje nije besmisleno, jer referendumska javnost se nije preparirala samo za prvu fazu homogenizacije, već i za drugu fazu mobilizacije. Kako drukčije shvatiti poruke iz poziva za ’pregovore bez uslovljavanja’ koje trešte sa ekrana državne televizije i njenih specijalnih programa. U tom smislu svedoci smo detetkovanja novih generacija blakanskih špijuna, stranih plaćenika i izdajnika...Novi konflikti potrebni su ovom režimu da bi zatrpali stare probleme i da bi izbegli jasno polaganje računa za dosadašnje promašaje, jasno definisanje nacionalnog programa izlaska iz krize, a to znači da bi izbegli demokratizaciju, decentralizaciju, slobodno tržište novca, kapitala, ideja i informacija.Ako je sve ostalo promašeno, dakle, Milošević je pogodio cilj, dobio je na vremenu, a to vreme će građani ove države veoma skupo platiti.“Uz ovaj komentar objavljena je karikatura legendarnog Predraga Koraksića, tutnji simplon ekspres za znakom Evropske unije, a na slepom koloseku razdrndani vagon, u njemu Slobodan Milošević, Mira Marković, Milan Milutinović (tada bio predsednik Srbije), Vojislav Šešelj i Ljubiša Ristić (tada bio predsednik Jugoslovenske levice), na zadnja vrata se sa spoljne strane zakačio nesretni Vuk Drašković (to ga posle kvalifikovalo za ministra spoljnih poslova), a ka njima žuri potrčko u liku tadašnjeg ministra informisanja (danas glavne zvezde Coraxovih karikatura) sa jednim parčetom pice za sve njihove apetite.A dan ranije, uz izveštaj o „uspešno završenom referendumu“, na prvoj strani „Naše Borbe“ prvi smo objavili čuvenu fotografiju Peđe Kujundžića iz Rojtersa, na kojoj je Slobodan Milošević, pogureni čikica u nešto većem crnom odelu, snimljen sa leđa, kako odlazi...Sa biračkog mesta 29 u opštini Savski venac gde je glasao na toj prevari od referenduma, a praktično za svoj politički krah. Kao što je već istog dana napisala Goca!