Piše Ivan Mrđen: Kratka pamet, dugo pamćenje

Nije da mi je pala kruna s glave, niti se ponašam kao uvređena gospojica, ali me baš pogodio jedan komentar ispod mog jučerašnjeg dobronamernog upozorenja da nije dobro ni za Mariniku Tepić, ni za kompletnu opoziciju da se samo ona bavi svim i svačim, a sve povodom afere “dok palme njišu klinke”.

„Sve u svemu, ovaj kao podržava Mariniku a u stvari folira, navija za SNS. Glumac jedan od mnogih podmetnutih“, smatra čitateljka koja se potpisala kao „Mini“. U svoju odbranu nemam da ponudim ništa drugo osim tačno 305 do sada objavljenih komentara na našem portalu, što bi značilo da sam ili folirant svetske klase i glumac „za Oskara“, kako to iz sasvim drugih razloga ponekad kaže moja Mira, ili da sam neoprezno ugazio u nešto zbog čega i postoji ona poslovica o sranju oko kuće.

Reč je o tome da živimo u vreme političkih ostrašćenosti i isključivosti, što se ne manifestuje samo kroz prepucavanja preko sve dubljih jendeka između vlasti i opozicije, već se obruši i na svakog ko unutar nekog tabora pomisli da ima pravo da o određenim ljudima, pojavama i događajima razmišlja, piše i govori drukčije od osnovne linije. Ovo drugo je posebno izraženo na opozicionoj sceni, jer se oko vlasti i uz vlast evetefendisanje podrazumeva, neguje i nagrađuje, a svako disidenstvo surovo kažnjava.

Bio sam nekoliko puta u prilici da trpim kritike, pa i podsmeh nekih kolega i što salonskih što kafanskih mudraca, jer sam u nekim važnim, kasnije se pokazalo i prelomnim političkim momentima mislio drukčije od „demokratske“ i „intelektualne“ matice.

Mnogi su već zaboravili parlamentarne izbore iz 1997. godine, kad je ogromna pobeda građana, izvojevana posle 88 dana protesta na ulicama Beograda i svih većih gradova Srbije, pretočena u „bojkot“ od strane demokratskih i građanskih stranaka. U kolegijumu „Danasa“ bio sam tog leta i rane jeseni usamljen u tvrdnji da se time sa javne scene eliminiše glas razuma, posle čega je zavladala zloglasna crveno-crna koalicija, a glavni grad prepušten na milost i nemilost familiji lidera Srpskog pokreta obnove.

Kad su prvo Koštunica, a potom i Tadić vratili u život nelustrirane i praktično netaknute socijaliste imao sam, ruku na srce, dosta istomišljenika da je sve to „zarad gole vlasti“ i da će se nekadašnjoj „demokratskoj opoziciji“ takav politički aranžman jednog dana doći glave. Ali, nadglasali su nas zagovornici „taktike“ i straha od „radikalske mečke“, što će se i jedno i drugo kasnije pretvoriti u naprednjačku izbornu pobedu 2012. godine.

Kojoj su, by the way, obilato kumovali zagovornici „belih listića“, sumanutog načina da se „kazne“ Boris Tadić i Demokratska stranka zbog instaliranja sistema svemoćnog predsednika i premijera „kafe kuvarice“ (po legendarnom Somborcu), ali i korupcije, nepotizma, partijskog zapošljavanja i svega što je na terenu odbijalo građane od koalicije na vlasti. Džaba mi pozvanje na tekstove u kojima sam upozoravao na pogubnost gubljenja svakog demokratski nastrojenog glasa, kad se danas ni najokoreliji belolistićari ne sećaju šta su u to vreme govorili i pisali.

Kratka pamet, dugo pamćenje, ponovila se i u slučaju bivšeg zaštitnika građana Saše Jankovića. Čim sam ga prvi put uživo video, onako nadmenog i sa čuvenim kelnerskim pogledom kad u punoj sali ne vidi nikog, bio sam siguran da on nije karta na koju kompletna opozicija, a posebno Demokratska stranka, treba da uloži sav svoj politički kapital. Moj je problem što sam tom prilikom osetio da je on zaista umislio da je onakav kakvim su ga predstavljali najvažniji glasnogovornici teorije „novih ljudi“, ali od tog promašaja se još nisu oporavili ni demokrate, ni prođilasovska struja u Skupštini Beograda…

Tu dolazimo do Marinike Tepić. Antologijski aforizam mog prerano preminulog prijatelja Vuka Gligorijevića (1946-2003) „Nemajući prethodna iskustva Bog stvori čoveka“, godinama sam pogrešno citirao, počinjavši sa „u nedostatku boljih rešenja…“. Izgleda da smo sve bliže trenutku kad ćemo shvatiti da „u nedostatku boljih rešenja, opozicija stvori ženu“, ali zbog toga ne mislim da odustanem od prava da imam rezerve prema nekim njenim izjavama i postupcima, čak i po cenu da me kritikuju kao „podmetnog naprednjaka“.

Glas će, of course, imati!