U poslednje vreme sve češće čujem, a nekoliko puta sam to i napisao, da je otpor širi pojam od opozicije. Nije reč ni o kakvoj paraleli sa jedinim uspehom ovdašnje demokratske opozicije krajem prethodnog veka, kad je “Otpor” imao zapaženu ulogu na okupljanju i aktivizaciji prvenstveno mladih ljudi, i tada kao i sada nezadovoljnih političkim strankama i još više njihovim liderima.
Otpor prepoznajem u onih 71.760 potpisa ispod peticije da se “pre bilo kakve gradnje i promene zemljišta na području Košutnjaka i Makiša organizuje referendum na kome bi građani Beograda odlučili o nameni zemljišta”, ali i u činjenici da je Fejsbuk grupa “Dr Petra Đukića za predsednika ili За председника др Петра Ђукића“ (namerno je naslovljeno i latinicom i ćirilicom), sama od sebe, za svega nekoliko dana okupila 230 članova.
Sasvim je razumljivo što ekološke teme privlače mnogo veću pažnju od političkih u klasičnom smislu (a to su, svakako, izbori), pa je u tom smislu i najveći broj organizacija, aktivističkih grupa i pojedinaca, podržanih u protekle tri godine u okviru Crtine inicijative “Građani imaju moć” u težištu svoje akcije imao brigu za sredinu u kojoj žive.
“Ako udišeš zagađen vazduh, seku ti parkove, stavljaju reke u cevi, to se tiče velikog broja ljudi i tu se oni najlakše angažuju. A najčešće su i ovi problemi povezani sa neodgovornim ponašanjem institucija i funkcionera, netransparentnim trošenjem budžeta, odnosno novca građana i korupcijom”, objasnio je nedavno Dušan Jordović, projektni koordinator Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost. Ova nezavisna, nestranačka organizacija civilnog društva, posvećena razvoju demokratske kulture i građanskog aktivizma, prepoznatljiva je po skraćenici CRTA.
Zato su borba protiv neodgovornog ponašanja institucija i funkcionera i borba protiv korupcije glavne teme, posebno kad je reč o divljoj gradnji, koja se sada zove “investitorski urbanizam”, odnosno “klijentelizam”. Mnogo je lakše boriti se za zaštitu javnog interesa kad su u pitanju ekološke teme, pa otuda i ne mala uznemirenost vladajuće klike, još od desetoaprilskog “ekološkog ustanka”.
Tako je pre tri dana ministarka rudarstva i energetike Zorana Mihajlović izjavila da je “puno agresije, fanatizma i neistina koje izgovaraju takozvani ekolozi”, posebno u vezi sa namerom da se kompanija “Rio Tinto” odomaći po Srbiji, a to je izazvalo lavinu komentara po portalima i društvenim mrežama, od kojih se oko 90 odsto odnosilo na – korupciju. Kako dosadašnju, izraženu kroz neprepoznatljivost brendiranih i botoksiranih funkcionera, tako i pretpostavljenu…
Ovde se već tri decenije utuvljuje građanima u glavu da su izbori jedini mehanizam pomoću kojeg nešto može da se promeni, ali pošto je kvalitet izbornog procesa u Srbiji sve lošiji, kao i celokupnog političkog života, težište je prirodno pomereno na manje apstraktne i za motivaciju građana prihvatljivije teme. Na taj način se smanjuje i problem straha, koji je među ljudima širom Srbije i te kako prisutan.
“Ljudi znaju, vide šta se dešava, ali kad se dođe do toga da se nešto uradi onda se povuku, jer mogu da ostanu bez posla, mogu biti žrtva napada na lokalnim medijima, a imali smo i primere pokretanja krivičnih postupaka protiv aktivista što je najdrastičniji vid pritiska koji smo zabeležili”, ispričao je Jordović.
Najžalosnije je što se diskreditovanje aktivista uglavnom svodi na optužbe da pripaduju opoziciji, koja je na paradržavnoj javnoj sceni već toliko ozloglašena, da joj ne treba ni njena sopstvena jalovost, neorganizovanost i bezidejnost da sama po sebi deluje odbojno. Time se vraćamo na početnu tezu da je otpor građana u ovom trenutku ne samo mnogo širi pojam, već i mnogo delotvorniji način delovanja od “legalizovane opozicije”.
Nije tajna da to što je u Srbiji sve više građanskih pokreta i inicijativa, bilo formalnih, bilo neformalnih, pokazuje da raste svest građana o tome da “moraju sami nešto da učine”, ali i da institucije sve lošije rade. Što više institucije rade suprotno javnom interesu to stvara jači odgovor zajednice, to se ljudi lakše odluče da podvuku crtu…
“Institucije mogu da pritiskaju ljude do jedne granice, ali kad dođu do zida, kad ljudi više nemaju gde, onda taj odgovor može da bude veoma jak. I vlasti treba da se zapitaju gde je mera. Neke od najuspešnijih inicijativa bile su reakcije upravo na najveća kršenja javnog interesa ili najveću korupciju”, istakao je Jordović.
Da baš ne kažem, podvukao je crtu!
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar