“Kad sam pre pet godina javno napisala o psihičkom zlostavljanju, erotizaciji odnosa, zavođenju, manipulaciji, ponižavanjima i sadizmu koje sam doživela u odnosu sa poznatim beogradskim psihoterapeutom, niko od onih koji su ga poznavali, naročito onih koji su ga veličali, cenili, poštovali, družili se sa njim, nije smeo ni da mi lajkuje, ni da pruži podršku, a kamoli da dotičnog pozove na odgovornost. Svima je bilo mnogo lakše da mene proglase ludom ženom koja izmišlja.”

Tako počinje jučerašnja objava moje prijateljice Eme Cvetković, koja već četrnaest meseci sa porodicom živi i radi u Beču. Njena priča je najbolji odgovor svima koji ovih dana brane predatora iz glumačke škole, spočitavajući žrtvama “a što su ćutale tolike godine”:

“Čak mi je i jedan ugledni psihoterapeut, pisac i aktivista, (koji se iskreno zainteresovao za problematiku, naravno u inboxu), zbog nedostatka materijalnih dokaza koje bi pravdu stavile na moju stranu, na kraju dao topli savet da ‘razrešim tu traumu, pustim tu priču i idem dalje slobodno svojim putem’. To sam i učinila, ali je dotični ostao na svim svojim funkcijama i sa svim svojim slobodama, licencama, reputacijom… Sve to je toliko bilo strašno da sam i sama u više navrata mislila da umišljam i da jesam luda…”

Paralelno sa tim, Ema je punih 13 godina radila u Beogradu u muzičkoj školi, čiji je direktor bio “ozbiljan psihički slučaj, maničan, izuzetno primitivan, nekulturan, vulgaran, ali nadasve ozbiljna i gadna varijanta narcističnog poremećaja ličnosti, psihopatska varijanta”:

“Zlostavljao me je psihički kad god i gde god bi mogao. Drao se, ponižavao me, psovao, vređao, ismevao, kažnjavao. Kad bih radila prepodnevnu smenu, izbegavala sam da izađem iz svoje učionice, makar se upišala ili prežednela bez vode, jer sam znala da ako krenem do toaleta i vidi me na hodniku, da će me maltretirati.”

Znale su i mnogo toga videle svojim očima Emine kolege. Znale su i gledale kako, poput nje, zlostavlja na sednicama i po hodnicima i još neke iz tog kolektiva. Ali za većinu, direktor je bio beskrajno duhovit, harizmatičan, talentovan za glumu, sigurno nesrećan u svojoj kući zbog nečeg (pa ga je to pravdalo), surovo iskren, stara škola, dobar, pošten, car, faca, laf, impulsivan, strastven lik… Mehanizam kojim je to postizavao, više je nego poznat:

“Svi su mu se uvlačili u gaće, jer je većini dopuštao da dolaze na posao kad hoće, izostaju kad hoće, rade šta hoće, muljaju sa obavezama, ne drže pune časove itd. Time ih je kupio, napravio od škole bratiju, kafanu. Sređivao svojim miljenicima sve što treba ispod žita. I tako dobio od većine kolektiva svoje fanove. I svi bi se grohotom smejali na njegove horor sadističke fore kojima je druge zlostavljao. U sebi potajno srećni što nisu oni na njihovom mestu…”

Moja prijateljica i nekolicina njenih sapatnika su, po rečima te potkupljene i zastrašene bratije, imali problem što ga ne kapiraju, pecaju se, shvataju ga ozbiljno, ne razumeju njegov humor, hrane ga svojim strahom, ne umeju da se postave, ne umeju sa njim, nisu na istoj talasnoj dužini, ne poklapaju im se vibracije…

“A on je težak, moramo da naučimo da ga kuliramo, da mu spustimo, pa kad ga budemo kulirali, on će prestati da nas kinji itd. Jednom rečju, mi smo krivi, on nije, on je prosto kul ekscentrik… To vam je taj Balkan. Sadomazo Balkan. Žena mora da je nešto kriva čim je muž tuče itd. Nije se postavila kako treba. Nije provalila šifru, taktiku”, zaključila je Ema Cvetković opisivanje svojih iskustava i  dodala:

“Lako je pisati o nekom tamo Miki Aleksiću. Da se razumemo, želim mu zatvor do kraja života. Lako je podržati neku Milenu Radulović. Da se razumemo, svaka joj čast i zaslužuje milionsku odštetu i podršku. Ali strašno mi se gadi što kad listam Fejsbuk vidim gomilu licemera koji peru svoju savest pišući o Mileni i Miki, a kad je trebalo da počiste svoje dvorište, da zaštite one koje poznaju i osude one koji su im kolege, face, nadređeni, ispali su neviđene p**ke i govna.”

Emine poruke bih rado potpisao: “Ne, nećete oprati savest pišući o Miki i Mileni. Mika takvih ima na sve strane, bukvalno u svakom dvorištu po jedan. Počnite da čistite svoje dvorište. Hrabro i časno. Dok tvoj princip ne zahteva od tebe neku tvoju žrtvu, prelazak iz jedne ekipe u drugu i nekakav gubitak ugleda ili para u tom prelazu – ne znaš ni ti sam, niti drugi koje ubeđuješ, da li je tvoj princip zaista tvoj princip ili samo simpatičan detalj tvog licemernog imidža.”

Zato pogledajte oko sebe. Prepoznajte žrtve, pomozite im kad treba, a ne post festum. Dok se žrtva godinama i decenijama, pod teretom nezdrave krivice, iz straha od suočavanja sa drugim, iz straha da kaže NE, iz straha od suprotstavljanja, borbe za sebe i istinu, iz straha od gubitka onih za koje se patološki vezala, iz straha da je luda, bavi svojom patologijom, dok rešava svoju podsvest, dok se bavi traumama sa ocem, bratom, majkom, ranama, prauzrocima, babom koja je oštetila majku koja je oštetila nju, psihoanalizom, samolečenjem, cepanjem objekta, ambivalencijom, depresijom, anksioznošću, prežderavanjem… dotle Tiranin napravi još 25 takvih žrtava koje redom nastavljaju da ćute, krive sebe za sve i frapantno otkrivaju da nisu žrtve nego Žrtve i da je, Bože moj, sve u njima.

Ne i ne, žrtve su pojedinačne, ali je očigledno patologija kolektivna!