Oglas
Imali smo ovog vikenda molere u kući, ekipa iz rodnog grada našeg zeta Saše, pa se našalih dok smo ručali "da l’ ostade neko u Čačku", a na to će glavni majstor, moj imenjak Ivan: “Poslednji put smo svi iz Čačka došli u Beograd onog četvrtka!”
Kao i obično kad se pomene Petooktobarska revolucija sa razmeđe vekova, posle kiselih osmeha krenu priča o propuštenom „Šestom oktobru“, mučki streljanom premijeru, belolističarima, lažnim izborima, reč o ovom reč o onom, stižemo u sadašnje „zlatno doba“, kad se u razgovor uključio i majstor Željko: „Ja ne znam zbog čega se vi u Beogradu bunite. Zar ne vidite šta vam je sve on izgradio?!“ Što bi rekla legendarna Milka Babović „trostruki aksel“, tri ozbiljne teme u dve proste rečenice.
Prvo, „sedmojulski ustanak 2020“, i bez ubačenih provokatora i udbaških scenarija, unapred je osuđen na propast, dok ga većina žitelja Srbije posmatra kao hir razmaženih Beograđana, koji bi da roštiljaju, bleje po kafićima i kladionicama, bilduju po teretanama, švrćkaju se po inostranstvu i žive „na visokoj nozi“, tako što će negde nešto smuvati, ugraditi se, dodatno naplatiti…
To isto je moja sinovica Gordana u petak, na proslavi 69. rođendana mog brata Zorana zvanog „Mića“, sažela u konstataciju da „živimo u dva paralelna sveta“ tako što pratimo različite medije i verujemo različitim ljudima.
Kad se kroz te dve osnovne lupe posmatra sve ono što se događa oko nas, u ekonomiji, u medijima, u zdravstvu, u politici… dobijamo ili ostrašćene komentare ili one koji „gledaju svoja posla“, pa se i tako nevesela realnost pretvara u nekakvu paralelnu stvarnost. Ne bih zbog toga krivio internet i društvene mreže, jer nije internet napravio debile od ljudi nego nam je samo pokazao kakvih sve debila ima oko nas, što je drugi aksel ovog našeg umetničkog klizanja u propast.
Takav sistem paralelnog informisanja proizveo je još dva nametnuta utiska: da se po Beogradu (g)radi više nego ikad i da je za sve, normalno, najzaslužniji „On“, što bi rek’o majstor Željko. Manji je problem što prosečan Čačanin vidi sve te nove zgrade, rekonstruisane ulice i trgove, šoping molove, parkove i spomenike… drukčije nego Beograđani koji bi da pitaju koliko sve to košta, ko je i šta dobio na veresiju, zašto je nešto urađeno tako nekvalitetno da se kasnije mesecima krpi i doteruje, sve do toga po čijem ukusu su odabrana neka rešenja…
Naša je zajednička nevolja što se sve što se radi, ne samo u prestonici, vezuje za sveprisutnog, sveznajućeg i svemogućeg predsednika svega ovoga, iako i Čačani, i Beograđani i svi građani Srbije znaju da su sve to oni sami platili i da će, baš zbog neumerenog slavljenja lika i dela, još godinama skupo plaćati!
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare