U Srbiji se, kao i u mnogim zemljama širom sveta, 11. novembar slavi kao Dan primirja u Prvom svetskom ratu, čijim su potpisivanjem sile Antante i Nemačka okončale četvorogodišnje sukobe pre tačno 102 godine.

Istoričari su uglavnom složni da dokument koji je sastavio francuski maršal i vrhovni komandant savezničkih vojski Ferdinand Foš, iako je predviđao prekid neprijateljstva, povlačenje nemačkih trupa iza granica, neuništavanje infrastrukture, razmenu zarobljenika, reparacije…nije doneo mir ni Evropi, ni svetu. Zato je samo dve decenije kasnije izbio novi sukob planetarnih razmera, u kome je stradalo više od 80 miliona ljudi.

Zvanični simbol Dana primirja je cvet Natalijina ramonda (Ramonda nathaliae), za koji su do pre nekoliko godina znali samo iskusni botaničari. Reč je o ugroženoj i retkoj vrsti, endemitu koji živi samo na području Centralnog Balkana, u Srbiji, Makedoniji i severnoj Grčkoj i ima zapanjujuću sposobnost da vaskrsava nakon što je potpuno osušen. Otuda i simbolika ponovnog rađanja mira posle sukoba.

Pre tačno godinu dana sam napisao da već duže vreme imam utisak da je nama u Srbiji preko potrebno primirje sa samima sobom, ne bi li nekako vaskrsnula već osušena biljka tolerancije, međusobnog uvažavanja i elementarne pristojnosti i da ćemo se bez toga pretvoriti u endemite, da baš ne kažem retku i ugroženu vrstu. Ovih dana, na žalost, vidimo da je situacija u tom smislu još odvratnija.

Međunarodni dan primirja se u Srbiji obeležava od 2012. godine. Već godinama tvrdim da ćemo u našoj porodici odavati počast Borisu Tadiću, čak i kad ga se ovde još malo ko bude sećao, jer je krajem 2011. na njegovu inicijativu današnji datum proglašen za državni praznik. Zbog toga je naša porodična slava Sveti Avramije, koji se oduvek slavio 11. novembra, neradan dan i prilika da se svi, a hvala Bogu iz godine u godinu bilo nas je sve više, okupimo, bez vađenja na posao ili neke preče obaveze.

Ove godine sve je isto, samo gostiju neće biti! Još u ponedeljak je hodnik naše kuće ispunio miris kuvanih nogica, za pihtije koje se prve spremaju da bi se lepo stegle. Onda je na red došao prebranac, a već drugi dan krčka se sarma. Kuvaju se jaja, secka se praška šunka, mirišu sitni kolači… Pečenje naručeno, piće se hladi, ostaje još čuvena Mirina pogača. Jedno od lepših obeležja porodične slave je što u njenoj pripremi pet, šest dana učestvuje čitava porodica, koja će, na žalost, ove godine sve sama i da konzumira.

Svojevremeno sam se našalio, misleći da je naša slava manje poznata, da bi zbog četiri keca u datumu (11. 11.) Sveti Avramije mogao da se proglasi i za kockarski praznik. Moj prijatelj protojerej dr Ljubivoje Stojanović mi je tada napisao da se u Rusiji, a i kod nas u nekim mestima, Avramije slavi kao ovčarska slava, a ja sam mu odgovorio: “To mu dođe na isto, jer gde je kocka, tu su i – ovce!”

Prestao sam sa neumesnim šalama kad sam pre četiri godine u radionici Mike Lazarevića, napoznatijeg automehaničara u Zemun Polju, video ikonu našeg Svetog Avramija. A pre nekoliko dana mi je moj prijatelj Vladan Ćosić iz Šapca, koga često citiram u ovim tekstovima, javio da je i u njegovoj kući danas slava, pa sad imam kome da čestitam, bez obzira što ćemo svi sve obaviti u porodičnom krugu.

Ispalo je tako da “ova situacija” baš liči na našeg sveca, u crkvenoj literaturi i u našem narodu poznatijem pod imenom Avramije Zatvornik. On je samotnički proveo u isposničkoj ćeliji više od pola veka, odakle je, po predanju, izašao samo dva puta – da bi preveo u hrišćanstvo jedno selo i da bi vratio na pravi put svoju zabludelu sinovicu Mariju.

Umro je 360. godine, a nama je 1660 godina kasnije podario nadu da će nas, pošto o našim životima brine neprevaziđeni svetski rekorder u samoizolaciji, ova najnovija pošast mimoići.