Piše Ivan Mrđen: Sticanje navike nestajanja

Iako su iz društva moje mladosti i kruga prijatelja odsutni već godinama drugari Srđan Radulović, Ratomir Lazić, braća Mihailo i Miodrag Vasić, kum Branko, kuma Nada Ilić, “Dadica” Jovanović, Zoran Perišić, braća Milovan i Duško Jauković, Vasa Radović, moj brat Vladimir, moji sarajevski pajtaši Zoran Ćapin, Nikola Žigić i Tomo Nevrt, a od ove godine i najbolji prijatelji među kolegama Dragoljub Žarković i Grujica Spasović… saznanje da još ima nekog iz generacije naših roditelja bilo je dovoljno za utehu nas preostalih.Istina “sve nas manje ima tu” (kako peva Petar Grašo), ali tešili smo se da za nas, dok je nama živa i zdrava tetka Milka, još ne važi i stih „tamo nema više nikoga“ (iz „Skadarske“, nadvremenog hita grupe „Galija“). To me podsetilo na zbirku pesama, koju je moj prijatelj Mihailo „Mića“ Vujanić 2008. godine objavio zajedno sa Lazarom Božovićem i Ljubomirom Vujovićem, koja nam svima iskreno preporučuje da ostatak života provedemo u skladu sa njenim lepim naslovom – „Sticanje navike nestajanja“!U moje navike, međutim, nikako ne spada i običaj da društvenim mrežama širim nekakve opominjuće, isceliteljske ili za spas duše tekstove, pa sam tako prenebregnuo i zanimljivu priču o Rouz, koja je u 87. godini upisala fakultet, o čemu je oduvek sanjala ali je tek pod stare dane bila u mogućnosti da to i učini.Rouz je tokom godine postala ikona kampusa i lako je stekla prijatelje gde god je išla. Iako je u šali govorila “ovde sam da upoznam bogatog muža, udam se i imam dvoje dece”, svi su za čitav život zapamtili njene reči na tradicionalnom godišnjem balu:“Postoje samo četiri tajne kako ostati mlad, biti sretan i postići uspeh. Ne prestajemo igrati jer smo stari; ostarimo jer prestajemo igrati. Morate se smejati i pronalaziti humor svaki dan. Moraš sanjati. Kad izgubite snove, umirete.Ima toliko ljudi koji šetaju uokolo koji su mrtvi, a da to ni ne znaju! Ogromna je razlika između odrastanja i odrastanja. Ako imate devetnaest godina i ležite u krevetu čitavu godinu dana i ne učinite ništa produktivno, navršit ćete dvadeset godina. Ako imam osamdesetsedam godina i ostanem u krevetu godinu dana i nikad ništa ne preduzmem, navršiću osamdesetosam.Svako može odrasti. Za to nije potreban nikakav talenat ili sposobnost. Ideja je odrastati uvek, stalno pronalazeći priliku za promenu.Ne žalite. Stariji se obično ne kaju zbog onoga što smo učinili, već zbog stvari koje nismo učinili. Jedini ljudi koji se boje smrti su oni koji se kaju…“Govor je završila hrabro pevajući hit Bet Midler “The Rose”. Nedelju dana posle sticanja fakultetske diplome Rouz je mirno umrla u snu. Više od dve hiljade studenata prisustvovalo je njenoj sahrani, odajući počast divnoj ženi koja je svojim primerom pokazala da nikad nije kasno biti sve ono što možeš biti.“Dobri prijatelji su poput zvezda... Ne vidite ih uvek, ali znate da su uvek tu”, stoji na kraju ove priče, odmah posle saveta da je pošaljemo na sedam adresa svojih rođaka ili prijatelja.Ne znam da li se ovo računa, ali cenim da će ovaj tekst pročitati bar sedmoro mojih prijatelja i još toliko “slučajnih prolaznika”, pa sad čitav dan mogu da očekujem da mi se dogodi nešto lepo. Na primer, da mi se javi jedan moj prijatelj sa kojim sam ranijih godina umeo, baš na današnji dan, da popijem poneko pivo.