Piše Ivan Mrđen: Satiremo se od satire

Iz petog pokušaja uspeo sam da na nekom kiosku kupim jesenji trobroj „Ježa“ (broj 3145, 3146 i 3147), u kome je na 10. stranici objavljena i moja priča „Dok mu obraz ne pocrveni“.

Možda je za nekog bio iznenađujući moj pomalo šaljivi komentar, objavljen juče na našem portalu, ali meni se učinilo da su podsmeh i ironija, da baš ne kažem satira, poslednja linija odbrane zdravog razuma od provale bahatosti, samovolje i bezobrazluka pod firmom „izbor nove Vlade Srbije“.

Humorom i satirom bavim se više od četiri ipo decenije, od prvih tekstova u „Ježu“ sredinom sedamdesetih. Bila su to ona „vunena vremena“, kad je ovaj satirični list izlazio svake sedmice, a sad je „nikad veća demokratija“ pa izlazi tromesečno. Vlast tako brine o satiričarima, da se na satiru od posla.

Na stranicama „Ježa“ objavio sam dva romana u nastavcima „Kovači prave love“ (1978.) i „Dnevnik besne gospođice“ (1981.), a posebno sam ponosan na zbirku priča „Stakleni kavez“, kojom sam spasavao dušu dok sam primao platu u zgradi koju stariji Beograđani pamte kao „Ce-Ka“. Ali, to su bila „vunena vremena“…

U smešniji deo svoje biografije upisao sam i dve treće nagrade na konkursima šabačke „Čivijade“ za satiričnu priču (2012. i 2018. godine), mada postoji škola mišljenja da sam te nagrade dobio zbog bliskog prijateljstva sa večitim predsednikom tog žirija Zoranom Nikolićem „Zozonom“.

Nisam baš ponosan na svoju priču u najnovijem trobroju „Ježa“. Kao da sam pobegao od velikih tema kojima sam se bavio i nekoliko prethodnih brojeva („Virus veritas 022“, „Uniforma i redengot“, „Pasji život“), pa sam se malo više nego što je trebao bavio jednim sasvim običnim čovekom, tu iz komšiluka… Dakle, ono „dok mu obraz ne pocrveni“ nema veze sa onim, koji i nema obraza…

Gore nego meni, ruku na srce, bilo je samo nesretnom Aleksandru Čotriću, koji će i u narednom periodu imati problem da uskladi poslaničku platu i privilegije sa žaokama na račun svojih kolega poslanika, tih privilegija, i ukupnog sistema na čelu sa svojim imenjakom. Ne brinite, snaći će se on, evo i u ovom „Ježu“ čitava strana ničega o svačemu!

Da ne bi moj prijatelj Radivoje „Lale“ Bojičić, alfa i omega, beta, delta i sve ostalo ovog držanja „Ježevih“ bodlji iznad blata u kome već predugo plivamo, zavapio „majstore, nemo’ više da nas reklamiraš“, da ipak pohvalim nekoliko sjajnih priloga, od „Svečano otvaranje“ Ljubodraga Stojadinovića, „Kako je potpisan ekonomski sporazum između Beograda i Prištine u Vašingtonu i šta sve u njemu ima“ Ranka Pivljanina, „Ko je pojeo zlatne viljuške“ Miladina Ševarlića, „Vešanje je baš fensi“ Mirjane Jurčić, „Pac za novu Vladu“ Vanje Bulića sve do Male antologije internet-humora u doba pandemije, koju je pod naslovom „Živi bili, pa kovideli“ objavio gorepomunuti šef šabačkog žirija.

Ima, kao i uvek, i sjajnih karikatura i aforizama, od kojih bih za rubriku „Šta kažete, bre“ nominovao nekoliko:

– Ana Brnabić mora sve da objasni u tri reči. Toliki joj je fond.

– Šta se dobija kad se ukrste suzavac i Tasovac? Sluzavac.

– Glavešina nam se popeo na glavu.

– Kako se u „Lazi“ postavlja dijagnoza? Joj, budale!

– U Srbiji se deca više ne plaše mraka. Samo odrasli.

– Bila je žena za sva vremena. A izdavana je i na kraće termine!

Imena autora namerno nisam otkucao, neka se malo pomučite i poput policijaca ih pronađete u „Ježu“, na čijoj naslovnoj strani je sjajna karikatura Nedeljka Ubovića.

Ako uspete da pronađete „Jež“. Na kiosku kod „Kalenića“ ga više nema!