Piše Ivan Mrđen: Pizza cinque formaggi

Muka mi je bilo tek kasnije, kad sam na društvenim mrežama pročitao izjavu ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture da je za sve projekte u Srbiji zaslužan predsednik svega ovoga: „Ja sam u politiku ušao samo zbog predsednika, iako i ovoj zemlji dugujem mnogo, pre njega nisam video tu predanost, talenat i priliku da se nešto uradi. Ja njega vidim kao političara formata kralja Aleksandra ili kneza Miloša“, rekao je ministar koga su za taj posao preporučili ne baš solidno preduzetničko iskustvo i kontinuirano ispisivanje sličnih analnih objava.Iako su u poslednje vreme učestala poređenja i sa Josipom Brozom, i sa Slobodanom Miloševićem, a ponekad (uglavnom tokom marta) i sa mučki streljanim Zoranom Đinđićem, izgleda da je stigla direktiva da se u hvaljenju lika i dela ne ide u bližu prošlost. Zato nije slučajno ovo “istorijsko pomirenje” Obrenovića i Karađorđevića u liku “velikog ujedinitelja”, ako ne raspolućenog i raspamećenog naroda ono bar svih najvažnijih državnih funkcija.Mator jesam, ali ne toliko da bih imao životna iskustva iz kneževine Srbije ili kraljevine Jugoslavije, ali već duže vreme imam utisak da upravo živimo u konglomeratu najgorih elemenata svih pet državnih uređenja i političkih sistema u kojima su meni i mojim ispisnicima prošli detinjstvo, mladost i čitav radni vek.Nije toliko važno što se, kao pre pola veka, govori u skupštini i na mitinzima završavaju sa “živeo Savez komunista, živeo drug Tito”. Mnogo više na ta “vunena vremena” podseća nastojanje da se isti model vladanja raširi i po vertikali i po horizontali društva, od republike do poslednje mesne kancelarije, od vojske i policije do tzv. društvenih delatnosti… Uz, naravno, nepogrešivog Vođu i monolitnu Partiju.Najapsurdnije je poređenje sa kratkotrajnim periodom između dva sistema, u deceniji posle Titove smrti, kad smo s jedne strane imali raspadanje i rastakanje prethodnog modela i pokušaj da se on očuva na istoj matrici, sa novim nepogrešivim Vođom i preobraženim partijcima. Ono što se danas prepoznaje to je nemilosrdno valjanje u katran i perje svih iole viđenijih političara, baš kao što se to u vreme “mitinga istine” činilo sa Antom Markovićem, a nešto kasnije i sa Vukom Draškovićem (onog dok je bio “kralj trgova”) ili Milanom Panićem.Da bi se instalirao Slobodan Milošević kao gospodar naših života i smrti najvažnije su bile dve stvari koje prepoznajemo i sada, neprestano potenciranje opasnosti po srpski narod u celini i besomučna televizijska propaganda. Ispod te površine imamo stvaranje poslovnih imperija na bazi bliskosti sa državnim poslovima i fondovima, kriminalizaciju policije, promociju likova iz podzemlja u “zaslužne građane”, nerasvetljena ubistva…Iz dvanaestogodišnje vladavine “demokratskih snaga” danas na delu vidimo privatizacije radi preuzimanja lokacija, forsiranje poslušnih partijskih kadrova na svim nivoima odlučivanja, sve do urušavanja institucija kako bi se sva vlast skoncentrisala u rukama jednog čoveka…Sve ostalo, originalni je proizvod naprednjačke pameti i “predanosti i talenta” predsednika svega ovoga. Tako i specijalitet sa početka ovog teksta postaje nekakva “pica sa pet vrsta sira” (pizza cinque formaggi). Jedini je problem što u njoj uskoro uopšte neće biti – sira!