Ivan Mrđen Foto: privatna arhiva

"Svaki čovek teži da bude bolji od drugih, a želi da ga njegova deca prevaziđu" – na ovu narodnu mudrost podsetio me je ovih dana kolega Sreten Petrović.

Kao pravi profesionalac, nije se prosto pohvalio činjenicom da je njegov sin Dragan svojevremeno imenovan za šefa Evropske redakcije američke televizije Fox News, već je naveo da je tim povodom ugledni kolega Milan Mišić (glavni i odgovorni urednik „Politike“ od 2001. do 2005. godine, prethodno višegodišnji dopisnik iz Indije, potom iz Vašingtona…) napisao da „titula Bureau Chief Europe Fox News svrstava Dragana u nekoliko najuticajnijih medijskih menadžera sveta“.

Sreten i ja smo tek odnedavno prijatelji na Fejsbuku, iako su nam se putevi ukrstili pre skoro pola veka. U leto 1972. pokušali smo Dragoljub Žarković i ja, tada kao studenti novinarstva na Fakultetu političkih nauka, da počnemo da radimo kao honorarci u „Večernjim novostima“. U Beogradskoj rubrici nas lepo primio Sreten Petrović, koji je godinu dana ranije morao prekonoć da pobegne iz Sarajeva, jer je kao šef sarajevskog dopisništva „Večernjih novosti“, koji su za kratko vreme u tom gradu dostigle tiraž velikog „Oslobođenja“, napisao tekst „Krah Bitke na Neretvi“.

Pre njega, niko se nije usudio da dovede u pitanje grandiozni filmski projekat nedodirljivog Veljka Bulajića, u koji je zvanično utrošeno četiri ipo, a realno oko 12 miliona dolara (sniman 18 meseci, sponzorisalo ga 58 kompanija, u glavnim ulogama, uz kompletnu prvu ligu jugoslovenskih glumaca, Orson Vels, Jul Briner, Sergej Bondarčuk, Kurt Jirgens i Franko Nero, na premijeri 29. novembra 1969. u Sarajevu, Josip Broz Tito ga gledao u društvu Sofije Loren i Omara Šarifa, u snimanju učestvovao kombinovani puk JNA sa 10.000 vojnika, uništena su četiri posebno rekonstruisana sela i dva puta dizan u vazduh most na Neretvi…).

Uveče mu javili da „pazi kako prelazi ulicu“, ujutru bio u avionu za Beograd, gde je prvo radio u Unutrašnje-političkoj rubrici, kako se to tada zvalo, da bi ga legendarni Staša Marinković zadužio da u leto 1972. odabere nove saradnike za Beogradsku rubriku. Tada je primio Žareta i mene, iako smo se javili posle konkursa, ali je to poništio, iz formalnih razloga, kad se vratio sa bolovanja, stvarni šef te rubrike, kolega Manojlo Vukotić.

Žarković je kasnije otišao u „Ekspres Politiku“, gde je dogurao do zamenika glavnog i odgovornog urednika, a ja sam krajem 1973. na novom konkursu „Večernjih novosti“ primljen među 15 pripravnika, od kojih je čak trinaestoro čitav radni vek provelo u „Novostima“ i izdanjima nekad najtiražnijih dnevnih novina. Sretena sam sretao povremeno, oslovljavao ga, kao i danas, sa „nesuđeni uredniče“, ali o njegovom novinarskom nervu nešto govori i mala epizoda iz jula 1974. godine.

Sreli smo se u „Skadarliji“, sa nama bila i koleginica Ljiljana Matejić, u priči pomenuh da živim u jednom starom poštanskom vagonu na Banovom brdu, a Sreten kaže „to moram da vidim“, tako da smo ostatak večeri proveli u Petra Lekovića 22.

On je kasnije prešao u Tanjug, a jugoslovenska zvanična državna agencija ga je poslala za dopisnika iz Teherana, koji je u vreme Islamske revolucije početkom 1979. godine bio jedna od najznačajnijih političkih i žurnalističkih destinacija na planeti.

Njegov sin Dragan rođen je 1969. godine, osnovnu školu počeo u Sarajevu, nastavio u Teheranu, prvo u američkoj, a kad je u proleće 1980. ukinuta prešao je u nemačku. Onda su Amerikanke udate za Irance osnovale privatnu školu na engleskom za svoju i za decu Tajvanaca čiju su očevi servisirali iranske američke avione u ratu sa Irakom, pa se priključio i Dragan Petrović.

„Najzabavnija strana te škole za mene je bila kad sam ga gledao i slušao, kako na kineskom peva u horu, a na ulici je govorio persijski. Školu je nastavio u Sarajevu, pa u Nju Delhiju, a maturu u Portlandu. Studirao je u Beogradu, neki privatni biznis fakultet. Kad je u Beograd stigao Cutomu Jamaguči, novinar japanskog ‘Jomiuri Šimbuna’, živeli smo vrata do vrata u Teheranu, pozvao je Dragana da mu pomogne. Od tada se finansijski osamostalio, diplomirao i nastavio da radi sa stranim novinarima. Sa BBC bio je u Arbilu, na severu Iraka među Kurdima, u vreme američke invazije s juga. Ranjen je u nogu od tzv. prijateljske vatre iz američkog aviona, potom je prihvatio poziv Foxa da na nekoliko meseci ode u Bagdad. Preživeo je, u hotelu, napad kamiona napunjenog eksplozivom. Nekoliko puta je za Fox išao u Irak, zatim u Libiju, u Ukrajinu… Kad su na kontroli otkrili da ima srpski pasoš, imao je otvorena vrata, a sporazumevao se, po potrebi, i na srpskom. Neki novinar mu je prilikom jedne od tih poseta rekao ‘ti i ne znaš kako je tvoj ruski dobar’. Onda su ga pre deset godina, pozvali da se pridruži ekipi u evropskoj redakciji Fox News u Londonu. Kad se dotadašnja šefica povukla u Ameriku, postao je ono što je Mišić komentarisao. Nedavno je dobio britanski pasoš, a za to je potrebno provesti najmanje šest godina u UK. Povremeno nastupa i kao novinar, kad zagusti. Oženjen je, ima ćerku od 17, na koledžu je, i sina od 13 godina“, ipak sam uspeo da nateram ponosnog oca da se malo pohvali nesvakidašnjom profesionalnom biografijom svog sina.

* * *

To me podsetilo na jednu u mojoj porodici rado prepričavanu anegdotu iz jeseni 2007. kad smo počeli postupak legalizacije dograđenog dela naše kuće. U to vreme uređivao sam visokotiražni dodatak „Blic Beograd“, a sa prethodnim stažom u „Borbi“, „Vremenu“, „Danasu“ i „Našoj borbi“ uživao sam, bez lažne skromnosti, priličan ugled među nekadašnjim opozicionarima, tada raspoređenim po raznim lestvicama vlasti. Tako važan, odem ja u Opštinu Zvezdara, partijski drug iz G17 odvede me kod načelnika za komunalno-stambene poslove, pa mu kaže: „Znaš li, ko je ovaj čovek?! To je tata Marine Mrđen!“

Mirina i moja najmlađa ćerka Marina je u to vreme u „Večernjim novostima“ pratila zvezdarsku opštinu i proglašena je za „Honorarca godine“. Ipak, nije primljena u stalni radni odnos, što je bila višedecenijska praksa, jer se sa tim, iz formalnih razloga (bila je trudna), nije složio tadašnji direktor i glavni i odgovorni urednik Manojlo Manjo Vukotić.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Svi komentari (1)