Piše Ivan Mrđen: I Srbija ima Krivokapića

Tihi čovek iz senke, pojavio se niotkuda, cenjeni profesor univerziteta, otac petoro dece, ujedinitelj opozicije, do nedavno nepoznat široj javnosti… to su samo neki od atributa čoveka koji je predvodio listu “Za budućnost Crne Gore” na prošlonedeljnim parlamentarnim izborima i u saradnji sa koalicijama “Mir je naša nacija” i “Crno na bijelo” naneo prvi poraz Milu Đukanoviću i njegovoj Demokratskoj partiji socijalista posle skoro tri decenije.

Na tim osnovama su mnogi požurili da postave pitanje: Ima li Srbija svog Zdravka Krivokapića?

Pošto je reč o parlamentarnim izborima, izgleda da je od ličnosti na čelu lista bilo važnije što je tamošnja opozicija nastupila u tri ideološki i po percepciji u biračkom telu različite kolone. Nastupila a ne bojkotovala, uz puno poštovanje pakta o međusobnom nenapadanju, ali i gurnula u pozadinu sve koji su godinama svojom retorikom, postupcima i lutanjima više učvršćivali Đukanovićevu vlast nego što su doprinosili promenama.

Oko toga moram da se složim sa predsednikom poslednjih ostataka Demokratske stranke Zoranom Lutovcem, kad kaže da je “crnogorska opozicija ove izbore dobila zahvaljujući tome što je ponudila tri različite opcije: jedna je liberalno građanska, druga je levo od centra, treću je kao nestranačka ličnost predvodio Krivokapić, a obuhvatila je one koji su tradicionalno nastrojeni, te da su sve tri bile multietničke, čime su nadvladane podele”.

U Srbiji su, međutim, ako se ništa dramatično ne dogodi u narednih nekoliko meseci, u aprilu 2022. na redu predsednički izbori, pa se pažnja i ozbiljnih analitičara i tviter revolucionara usmerava ka pitanju može li se po crnogorskom receptu zakuvati srpska čorba. A tu i pomalo zalutali Lutovac i mnogi drugi koji bi da skrenu pažnju na sebe nisu u pravu kad kažu da “suština nije u novom Krivokapiću”!

Predsednika ipak ne možemo birati u tri ili više kolona, nadajući se da aktuelni predsednik svega ovoga neće u prvom krugu ostvariti natpolovičnu većinu, pa da se onda u drugom krugu “svaka vaška obaška” pretvori u roj osica koje će mu zagorčati život. Dakle, treba nam novi Krivokapić!

Moj prijatelj Radivoje Bojičić je napisao da “u Srbiji građani brže smenjuju opoziciju nego vlast”. To su ovih dana na svojoj koži najbolje osetili lider pokreta za Danine apanaže i propali kandidat za odbornika na Vračaru, kad su ih zbog nešto umerenijih stavova o Milu Đukanoviću po društvenim mrežama toliko ispljuvali i izvređali, da bi svaki normalan čovek morao da shvati da je njegovo vreme prošlo i da treba da se okane politike.

Ništa bolje nije se proveo ni Čedomir Jovanović, kad se juče pohvalio da mu je sin “krenuo u svet”, a ozlojeđene komentare razočaranih LDP-ovaca, posebno one u kojima nekadašnjeg studentskog lidera optužuju za masovan odlazak mladih iz Srbije, možete i sami da naslutite.

O upotrebnoj vrednosti Zorana Živkovića, Vuka Jeremića, Boška Obradovića, Dragana Đilasa, s jedne, ali i raznih četke, metle liderčića na drugoj strani iluzorno je i govoriti, jer teško da bilo ko od njih u narednih godinu ipo dana može da promeni i samog sebe i svoju poziciju u javnosti. Juče je, na primer, bio rođendan Sergeju Trifunoviću i to ne bi bilo vredno ni mog komentara ni vaše pažnje, da nije objavljen i podatak da je lider u pokušaju, do ovog proleća istican kao “novo, sveže lice u politici” napunio evo već 48 godina.

To nas vraća na početak. Tihi čovek iz senke, pojavio se niotkuda, cenjeni profesor univerziteta, ujedinitelj opozicije, do nedavno nepoznat široj javnosti… Pre dva meseca, u četvrtak 2. jula, napisao sam na ovom portalu da tog nekog NN (novog, neokaljenog) kandidata nema ni na vidiku, ali da je najgore od svega što će još dugo „ispod radara“ ostati i neki zaista vredni, ugledni, čestiti i politikom nezaraženi pojedinci, zato što ih niko ozbiljno ne traži, ali i što je većini takvih ljudi ispod časti da ih predloži bilo ko od sadašnjih političara.

Tom prilikom sam pomenuo profesora u penziji, doktora nauka Petra Đukića. Pre 66 godina rođen u Arilju, odrastao u Užicu, širom Srbije poznat kao planinar, Beograđanin u pravom smislu, iškolovao najmanje četrdeset generacija studenata na Tehnološkom fakultetu, ugledan ekonomista, sjajan publicista, borac za zaštitu prirode, kao naučnik poštovan i na Zapadu i u ostatku sveta, stranački neokaljan, divan suprug, otac i deda…

Tada sam se našalio da bi mog prijatelja režimski tabloidi razvlačili zbog neprijavljenog ježa u dvorištu, sada bih ipak da ponudim nešto ozbiljniji zaključak. Možda sa nekim novim  Krivokapićem nećemo moći odmah da nakrivimo kapu, ali bez njega smo – jebali ježa!